Фото-робот балканског политичара

У једном вицу који кружи Интернетом, долази политичар кући, у одушевљењу грли супругу и каже: „Све је готово, изабран сам!”, а она ће узбуђено: „Стварно? Не лажеш?”. „Не, сада за то више нема потребе”, одговара поштењачина.

 Нашег политичара из овог вица савршено дефинише изрека да је то човек који једно мисли, друго ради, а треће говори, а по „одокативном” методу посматрања прилика у региону, рекло би се да је та дефиниција политичара прилично блиска грађанима ових простора.

Е, сад, за неке је то опис припадника једне професије који говори најгоре и о њему и о тој професији, док ће други тим речима нагласити да је у питању „расан” политичар, прави „мајстор заната”. Да ли политичар заиста треба да буде такав? Или, какав би био фото-робот идеалног политичара ако би био састављен од најпожељнијих карактеристика нама најблискијих, дакле оних са подручја бивше Југославије?

Иван Милошевић, власник консултантске фирме МЦ-2 Public Affairs, која је спровела бројне комуникацијске кампање за комерцијалне и политичке клијенте, даје концизан одговор: згодан као Тадић, богат као Ђукановић, ефикасан као Динкић, начитан као Јосиповић, националиста као Додик, лукав као Дачић, забринут као Николић, модеран као Јовановић.

– Нигде на свету не постоји класична „школа за политичаре”. Успешно бављење политиком је зато редак спој талента, личног шарма, изузетног инстинкта и упорности – наводи Милошевић и додаје да су добри политичари неретко они који су иначе неуспешни у својој основној професији. Они који су успешни на послу, имају породичне обавезе, баве се спортом – једноставно немају довољно времена да се посвете страначком раду. Зато се често у више структуре политичких странака пробијају појединци који имају вишак времена и који су у тренутку учлањења у странку били незапослени, беспослени и неостварени на другим пољима људског деловања.

Још је Макијавели покушао да нађе профил идеалног политичара, разматрајући пожељне и непожељне особине које би требале да красе правог вођу. Он је закључио да политичар треба да буде истовремено лукав као лисица и ако је потребно храбар као лав, подсећа Бранко Радун, историчар и политички аналитичар.

– Иако је познат како мислилац који је промовисао аморалну тезу „циљ оправдава средство” у политици, чак и он говори о потреби врлина код политичких вођа: срчаност, мудрост, али и држање речи и обећања народу. Нама су потребни поштенији, храбрији и карактернији политичари него што их имамо – сматра Радун.
Др Невен Цветићанин, научни сарадник у Институту друштвених наука, даје нешто конкретнију и комплетнију слику идеалног политичара на Балкану и каже да би, између осталог, требало да има физички изглед, такт и харизму Бориса Тадића и широку културу хрватског председника Иве Јосиповића, који је универзитетски професор права, али и професор композиције на музичкој академији. Поред тога, требало би да поседује енергију, прагматичност, интелигенцију и шарм Зорана Ђинђића, разборитост и смиреност Милорада Пуповца, лидера Срба из Хрватске, као и поштење, скромност у материјалним стварима и некоруптивност Војислава Коштунице.

– И, коначно, да се послужим једним примером из прошлости, смисао за хумор и дипломатичност Николе Пашића. Дакле, фото-робот идеалног политичара је: образован и културан човек социјалнодемократске и европске провенијенције, који ће знати да разуме и свој народ и његове потребе, али и потребе читавог региона, па ће уместо сукоба производити стабилност, безбедност и благостање – истиче Цветићанин.

Оцењујући да су српски политичари често инфериорни у односу на друге у региону, Радун каже да су наше вође увек у дефанзиви у односу на хрватске и муслиманске.

– Осим тога, они су много више посвећени борби за своје националне интересе него наши лидери. Стога би им, ако не као узор, а оно барем као опомена, могли послужити примери како се други упорно и агресивно боре за своје виталне државне, националне и економске интересе – истиче Радун, који сматра да је успешан лидер онај који прави реалан компромис између страних притисака и интереса заједнице коју представља.

Цветићанин оцењује да на Балкану пролази време политичара које је „направила” улица и који су једним делом били у институцијама система, а другим делом су припадали политичком подземљу. Јавност се заситила таквих „сирових” типова у политици, који су се понашали као „слонови у стакларској радњи” и од којих је у прошлости било само штете, додаје он. Сада Србија и регион траже достојанствене политичаре који се неће понашати на уличарски начин – стога политичари који претендују да доминирају регионом, посебно у контексту европеизације нашег поднебља, мораће да поседују ретку комбинацију образовања и културе, дипломатичности и одлучности, прагматизма и разборитости.  

И Иван Милошевић указује да је тешко наслеђе деведесетих у Србији невероватно утицало на начин како политичари размишљају и дејствују. Политичари уче једни од других, мање успешни копирају модус операнди успешнијих, објашњава он и подсећа да је током целе једне деценије, нажалост, најуспешнији политичар био Слободан Милошевић.

– Начин на који је он водио странку и државу остао је као рецепт за политичаре наредне деценије. Суштински, исти људи који су гласали за СПС и данас доносе победу на изборима. Главни задатак данашњег политичара јесте само да препозна у којој мери су се њихови ставови променили услед пораза те политике и да им понуди оно што желе. Од најмање до највеће странке, сви су копирали СПС по структури, кадровској политици и односима са медијима. И данас су најпопуларнији политичари који говоре сличне ствари као Милошевић и нуде мешавину социјалне правде и умереног национализма – закључује Милошевић и додаје да ће до смене у понашању вероватно доћи тек у следећој генерацији, како политичара, тако и гласача.

Биљана Баковић