O реконструкцији владе

О реконструкцији владе се, повремено, и мало, говори. Па онда – дуго ћути. Као да се опипава било јавности. А и јавност ћути. Не интересује је влада, која не зна шта ће, куд ће и како ће...

Ћутање би потрајало да, пре неки дан, нису објављене непријатне чињенице: у 2010. години сиромаштво се повећало, незапосленост порасла, имамо рекордну инфлацију, пад куповне моћи и десетине хиљада оних који живе (бог свети зна како?) испод „црте” сиромаштва, нове кориснике оброка народних кухиња...

Кад се све сабере – учинак владе је такође испод „црте”: није добацила до тачке коју је, пре две и по године, пројектовала и обећала.

Видљиво је: овако не иде!

Са овом поставом влада Мирка Цветковића не пружа наду да ће се зауставити урушавање. Заокрет на боље нико и не помиње.

Кад се нађе у оваквој невољи, свака влада бира између демисије и реконструкције. Ова друга одлука се чешће примењује. Она није сраман чин. Напротив: узима се као знак разума и храбрости, поштеног суочавања са истином. Са изузетком пакосне, себичне опозиције која, и у мањем неуспеху владе, види прилику да се што пре докопа власти – јавно мњење одобрава легитимно право и покушај владе да се исправи и преокрене ток.

Мирко Цветковић би могао да се угледа на спортске тренере: током утакмице, кад нема жељеног резултата – мењају играче. Уместо неуспелих, којима не иде од руке или ноге – уводе свеже, одморне и за игру орне шутере – „тројкаше” (у кошарци то чине више пута). Тако настаје преокрет, често и победа.

Премијер, Цветковић, има невољу: његова влада је коалициона и не сме, тек тако, да дирне у неприкосновени, портфељ, да не дође до распада савеза и (сачувај боже!) – пада владе. Спора не би било, уколико би премијер за пример најпре поштено, и строго, оценио рад министара – страначких колега. Онда би лако дошли на ред остали. О томе је, почетком прошле године, говорио и председник Републике Србије. Али, само је говорио а болни наставак – оцена рада министара и евентуална замена – је изостала.

Зато смо ту где смо.

Смета ми што се штедња помиње као основни (чак и једини?) разлог могуће реконструкције. Наводно: имамо најшири кабинет у Европи и у кризном времену, које траје, могло би се и ту „уштедети” неки динар.

Не знам колико би појефтинила влада али сумњам да би смањењем министарстава постала ефикаснија.

У томе је чвор и сврха реконструкције: Србији је потребна влада која ће боље да управља привредним ресурсима и енергијом грађана, боље да користи време, као основну димензију битисања. Да упрости чиновничке процедуре (које одбијају стране улагаче), брже доноси одлуке и скрати време до њиховог увођења у живот.

У том случају имали бисмо корист која би, више пута, премашила тричаву „уштеду”, насталу смањењем броја министарстава.

Показало се да влада, у свом саставу, нема креаторе. Нема визионаре способне да, и у тешким условима економске кризе, нађу излаз, да уместо штете извучемо корист. Влада Мирка Цветковића очигледно није уочила да је светска криза мање погодила сектор пољопривреде и хране. О томе сведочи раст цена житарица и уљарица на житарским берзама. Свет једе, истина нешто мање, али једе.

Реакција Владе Србије као, превасходно, аграрне земље је морала да буде: осетан раст аграрног буџета, да се крене у експанзију, у иригационе радове, да мање зависимо од неба а више од примењеног знања, и да имамо веће вишкове за извоз.

Шаховски речено, та „привремена жртва фигуре” је изостала и зато плутамо на пучини, са кормиларом који нема компас.

пи-ар Покрета „Богата Србија”