O rekonstrukciji vlade

O rekonstrukciji vlade se, povremeno, i malo, govori. Pa onda – dugo ćuti. Kao da se opipava bilo javnosti. A i javnost ćuti. Ne interesuje je vlada, koja ne zna šta će, kud će i kako će...

Ćutanje bi potrajalo da, pre neki dan, nisu objavljene neprijatne činjenice: u 2010. godini siromaštvo se povećalo, nezaposlenost porasla, imamo rekordnu inflaciju, pad kupovne moći i desetine hiljada onih koji žive (bog sveti zna kako?) ispod „crte” siromaštva, nove korisnike obroka narodnih kuhinja...

Kad se sve sabere – učinak vlade je takođe ispod „crte”: nije dobacila do tačke koju je, pre dve i po godine, projektovala i obećala.

Vidljivo je: ovako ne ide!

Sa ovom postavom vlada Mirka Cvetkovića ne pruža nadu da će se zaustaviti urušavanje. Zaokret na bolje niko i ne pominje.

Kad se nađe u ovakvoj nevolji, svaka vlada bira između demisije i rekonstrukcije. Ova druga odluka se češće primenjuje. Ona nije sraman čin. Naprotiv: uzima se kao znak razuma i hrabrosti, poštenog suočavanja sa istinom. Sa izuzetkom pakosne, sebične opozicije koja, i u manjem neuspehu vlade, vidi priliku da se što pre dokopa vlasti – javno mnjenje odobrava legitimno pravo i pokušaj vlade da se ispravi i preokrene tok.

Mirko Cvetković bi mogao da se ugleda na sportske trenere: tokom utakmice, kad nema željenog rezultata – menjaju igrače. Umesto neuspelih, kojima ne ide od ruke ili noge – uvode sveže, odmorne i za igru orne šutere – „trojkaše” (u košarci to čine više puta). Tako nastaje preokret, često i pobeda.

Premijer, Cvetković, ima nevolju: njegova vlada je koaliciona i ne sme, tek tako, da dirne u neprikosnoveni, portfelj, da ne dođe do raspada saveza i (sačuvaj bože!) – pada vlade. Spora ne bi bilo, ukoliko bi premijer za primer najpre pošteno, i strogo, ocenio rad ministara – stranačkih kolega. Onda bi lako došli na red ostali. O tome je, početkom prošle godine, govorio i predsednik Republike Srbije. Ali, samo je govorio a bolni nastavak – ocena rada ministara i eventualna zamena – je izostala.

Zato smo tu gde smo.

Smeta mi što se štednja pominje kao osnovni (čak i jedini?) razlog moguće rekonstrukcije. Navodno: imamo najširi kabinet u Evropi i u kriznom vremenu, koje traje, moglo bi se i tu „uštedeti” neki dinar.

Ne znam koliko bi pojeftinila vlada ali sumnjam da bi smanjenjem ministarstava postala efikasnija.

U tome je čvor i svrha rekonstrukcije: Srbiji je potrebna vlada koja će bolje da upravlja privrednim resursima i energijom građana, bolje da koristi vreme, kao osnovnu dimenziju bitisanja. Da uprosti činovničke procedure (koje odbijaju strane ulagače), brže donosi odluke i skrati vreme do njihovog uvođenja u život.

U tom slučaju imali bismo korist koja bi, više puta, premašila tričavu „uštedu”, nastalu smanjenjem broja ministarstava.

Pokazalo se da vlada, u svom sastavu, nema kreatore. Nema vizionare sposobne da, i u teškim uslovima ekonomske krize, nađu izlaz, da umesto štete izvučemo korist. Vlada Mirka Cvetkovića očigledno nije uočila da je svetska kriza manje pogodila sektor poljoprivrede i hrane. O tome svedoči rast cena žitarica i uljarica na žitarskim berzama. Svet jede, istina nešto manje, ali jede.

Reakcija Vlade Srbije kao, prevashodno, agrarne zemlje je morala da bude: osetan rast agrarnog budžeta, da se krene u ekspanziju, u irigacione radove, da manje zavisimo od neba a više od primenjenog znanja, i da imamo veće viškove za izvoz.

Šahovski rečeno, ta „privremena žrtva figure” je izostala i zato plutamo na pučini, sa kormilarom koji nema kompas.

pi-ar Pokreta „Bogata Srbija”