Нисмо криви. Невиним нас је прогласио највиши суд Уједињених нација, Међународни суд правде у Хагу. Али када сте први у историји света којима се суди за геноцид (као кривично дело геноцид је дефинисан тек 1948. године), када сте већ 15 година дежурни кривац и када многи и много гори од нас мисле да смо баш ми заслужили сваку казну која нас је сналазила, онда није довољно бити само невин. Тешко да то у рату ико може бити и остати. Није то пошло за руком ни онима који Србији и Србима  све ово време пресуђују. Ни они нису невини. Они су само победници.

Суд је, дакле, одлучио да Србија није крива за геноцид у Босни и Херцеговини. Иако звучи као ослобађајућа пресуда – није сасвим. Геноцид су «локализовали» на Сребреницу, а кривицу «глобализовали» на Србе. Ослободили су Србију плаћања, док су нам испаштање давно одрезали. Пресудили су да смо прекршили Женевску конвенцију о геноциду тиме што нисмо спречили геноцид, и што нисмо казнили починиоце. То је парафраза за колективну кривицу коју, ваљда, као комплекс ниже вредности треба да уградимо у  гене. Другим речима, да и унучићима објашњавамо да због невиђеног злочина у Сребреници, где су побијене хиљаде Муслимана, немамо права да поменемо раније почињене невиђене злочин у Братунцу и околини Сребренице, где су побијене хиљаде Срба.

«Ја знам чему ћу учити своје дете», револтирано је изјавио хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић после читања пресуде у Хагу, разочаран што Србија није проглашена кривом.

Не личи да ће Комшић свом сину причати да ни 60 година после Другог светског рата, у ком је Независна Држава Хрватска била на страни најгеноцидније творевине у историји, Хрвати немају снаге да признају да је у Јасеновцу, једином нацистичком логору којим нису управљали Немци, уместо 25.000 Срба (хрватски извори) побијено десетоструко више (српски извори, па и музеј Јад Вашем у Јерусалиму, говоре о 600.000 до 700.000 углавном Срба, Јевреја, Рома и других).

Тешко да ће Комшић свом детету испричати да је у акцији «Олуја» у Хрватској убијено и нестало 1.960 Срба (према подацима Документационо информационог центра «Веритас»), да их је око 200.000 протерано из својих домова, да је спаљено око 20.000 српских кућа а да су остале опљачкане и уништене. Или да су Срби по Босни памтили Божиће и крсне славе по покољима које су по српским селима чинили припадници муслиманских јединица, као што је било 1993. године у Кравицама и у Скеланима. Или да је на Косову од 1998. године до 2001. године (према званичним српским изворима) убијено и нестало 3.276 људи, од тога највише Срба и Црногораца, чак 1.953 цивила. Или да је Југославија била она земља коју је три месеца бомбардовало 19 земаља удружених у најмоћнију војну алијансу на свету (око 5.000 жртава), мимо свих правних норми и Повеље УН. И да за гађање цивилних циљева нико у НАТО није одговарао, а у трибуналу Уједињених нација на ком би требало да се суди за све злочине почињене на тлу бивше Југославије, није спроведена чак ни истрага против НАТО јер је и само спомињање такве истраге расрдило највећу силу света. Толико о правди. И о праву. И о ономе о чему ће онај Комшић да учи своје дете.

Срби су тако у међународној јавности остали дежурни кривци. Никада жртве. Западна пропаганда је протеклих деценија Србе, баш као и нацистичка Јевреје (што у чланку «Колективна кривица и колективна невиност» објашњава новинарка Дајана Џонстон) описивала као «самосажаљиве плачљивце» који имају болесну потребу да себе описују као жртве. Тако је свет  постао глув за српске жртве, као што је некада био глув за јеврејске.

Није се светска савест тако устремила на починиоце злочина над Србима, није се савест Уједињених нација оштрила на моћним државама са правом вета у Савету безбедности, без обзира на њихове милитаристичке авантуре по егзотичним  земљама, веома далеко од кућног прага. Турци деценијама жилаво, али успешно, воде битку да ограниче број земаља које ће у својим интерним  скупштинским резолуцијама услишити молбе потомака геноцида над Јерменима да се злочин над тим народом осуди и назове правим именом.