Nismo krivi. Nevinim nas je proglasio najviši sud Ujedinjenih nacija, Međunarodni sud pravde u Hagu. Ali kada ste prvi u istoriji sveta kojima se sudi za genocid (kao krivično delo genocid je definisan tek 1948. godine), kada ste već 15 godina dežurni krivac i kada mnogi i mnogo gori od nas misle da smo baš mi zaslužili svaku kaznu koja nas je snalazila, onda nije dovoljno biti samo nevin. Teško da to u ratu iko može biti i ostati. Nije to pošlo za rukom ni onima koji Srbiji i Srbima  sve ovo vreme presuđuju. Ni oni nisu nevini. Oni su samo pobednici.

Sud je, dakle, odlučio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni i Hercegovini. Iako zvuči kao oslobađajuća presuda – nije sasvim. Genocid su «lokalizovali» na Srebrenicu, a krivicu «globalizovali» na Srbe. Oslobodili su Srbiju plaćanja, dok su nam ispaštanje davno odrezali. Presudili su da smo prekršili Ženevsku konvenciju o genocidu time što nismo sprečili genocid, i što nismo kaznili počinioce. To je parafraza za kolektivnu krivicu koju, valjda, kao kompleks niže vrednosti treba da ugradimo u  gene. Drugim rečima, da i unučićima objašnjavamo da zbog neviđenog zločina u Srebrenici, gde su pobijene hiljade Muslimana, nemamo prava da pomenemo ranije počinjene neviđene zločin u Bratuncu i okolini Srebrenice, gde su pobijene hiljade Srba.

«Ja znam čemu ću učiti svoje dete», revoltirano je izjavio hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić posle čitanja presude u Hagu, razočaran što Srbija nije proglašena krivom.

Ne liči da će Komšić svom sinu pričati da ni 60 godina posle Drugog svetskog rata, u kom je Nezavisna Država Hrvatska bila na strani najgenocidnije tvorevine u istoriji, Hrvati nemaju snage da priznaju da je u Jasenovcu, jedinom nacističkom logoru kojim nisu upravljali Nemci, umesto 25.000 Srba (hrvatski izvori) pobijeno desetostruko više (srpski izvori, pa i muzej Jad Vašem u Jerusalimu, govore o 600.000 do 700.000 uglavnom Srba, Jevreja, Roma i drugih).

Teško da će Komšić svom detetu ispričati da je u akciji «Oluja» u Hrvatskoj ubijeno i nestalo 1.960 Srba (prema podacima Dokumentaciono informacionog centra «Veritas»), da ih je oko 200.000 proterano iz svojih domova, da je spaljeno oko 20.000 srpskih kuća a da su ostale opljačkane i uništene. Ili da su Srbi po Bosni pamtili Božiće i krsne slave po pokoljima koje su po srpskim selima činili pripadnici muslimanskih jedinica, kao što je bilo 1993. godine u Kravicama i u Skelanima. Ili da je na Kosovu od 1998. godine do 2001. godine (prema zvaničnim srpskim izvorima) ubijeno i nestalo 3.276 ljudi, od toga najviše Srba i Crnogoraca, čak 1.953 civila. Ili da je Jugoslavija bila ona zemlja koju je tri meseca bombardovalo 19 zemalja udruženih u najmoćniju vojnu alijansu na svetu (oko 5.000 žrtava), mimo svih pravnih normi i Povelje UN. I da za gađanje civilnih ciljeva niko u NATO nije odgovarao, a u tribunalu Ujedinjenih nacija na kom bi trebalo da se sudi za sve zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije, nije sprovedena čak ni istraga protiv NATO jer je i samo spominjanje takve istrage rasrdilo najveću silu sveta. Toliko o pravdi. I o pravu. I o onome o čemu će onaj Komšić da uči svoje dete.

Srbi su tako u međunarodnoj javnosti ostali dežurni krivci. Nikada žrtve. Zapadna propaganda je proteklih decenija Srbe, baš kao i nacistička Jevreje (što u članku «Kolektivna krivica i kolektivna nevinost» objašnjava novinarka Dajana Džonston) opisivala kao «samosažaljive plačljivce» koji imaju bolesnu potrebu da sebe opisuju kao žrtve. Tako je svet  postao gluv za srpske žrtve, kao što je nekada bio gluv za jevrejske.

Nije se svetska savest tako ustremila na počinioce zločina nad Srbima, nije se savest Ujedinjenih nacija oštrila na moćnim državama sa pravom veta u Savetu bezbednosti, bez obzira na njihove militarističke avanture po egzotičnim  zemljama, veoma daleko od kućnog praga. Turci decenijama žilavo, ali uspešno, vode bitku da ograniče broj zemalja koje će u svojim internim  skupštinskim rezolucijama uslišiti molbe potomaka genocida nad Jermenima da se zločin nad tim narodom osudi i nazove pravim imenom.