И бунтовник и заводник

Харизматични амерички глумац, сценариста и редитељ Мет Дилон, (Метју Рејмонд Дилон, 1964), на недавно завршеном фестивалу у Сан Себастијану из руку свог комшије, америчког сликара и редитеља Џулијана Шнабела, примио је награду "Доностија" за изузетан допринос светском филму. Баскијској публици је поручио да ће се за сваки случај вратити после 35 година по још једну награду, јер је ова  дошла ипак прерано, када је тек на половини своје каријере, а његов симпатични говор био је пропраћен покличима нарочито женског дела многољудне фестивалске популације.

Мета Дилона наша публика познаје и по улогама бунтовника у филмовима Џонатана Каплана, Френсиса Форда Кополе, Артура Пена, Гаса ван Сента, Ентонија Мингеле, али и глумачких колега Кевина Спејсија и Кевина Бејкона... Као сценариста и редитељ дебитовао је 2002. године филмом "Град духова", у којем су му глумачки партнери амерички, али и врсни европски глумци Џејмс Кан, Наташа Мекелони, Жерар Депардије и Стилан Скарсгард. Гледали смо га недавно и у "Судару" Пола Хеџиса, "Фактотуму" Бента Хамера, а тренутно је у нашим биоскопима и филм "Ја, ти и Дупри" у којем има комичну улогу. Из разговора са овим глумцем, вођеним у сансебастијанском хотелу "Марија Кристина", издвојили смо следеће...

• Почели сте као малолетни бунтовник у филму "Over the Edge" Џонатана Каплана, наставили у чак два Кополина филма, миљеник сте и Гаса ван Сента?

– Захваљујући Каплановом филму ангажовао ме је Копола у "Аутсајдерима" и у "Rumble Fish" и искуство рада са њим заувек је обележило мој живот у којем "студирам" глуму већ 23 године... Код Гаса ван Сента изузетно поштујем његову жељу за аутономијом у филмском стваралаштву. Ту огромну жељу за слободом у филмском језику, у структури, у избору прича и филмском изразу.

• А шта Вас је то спојило и са норвешким редитељем Бентом Хамером у његовом филму "Фактотум"? Изазов прозе Чарлса Буковског?

– То је сигурно! Био сам велики фан Чарлса Буковског, као двадесетогодишњак када су за мене  његова проза и поезија имале драж и укус "слатког забрањеног воћа". Мислио сам да је храбро и изазовно то што он пише, да је то од оне врсте бунта који је и мене носио и гурао напред. Но, никада себе нисам могао да замислим као неког ко је тип Буковског. Много је предрасуда везано за њега, "сликали" су га као клошара, прљавог, неуредног. Нисам желео да у тумачењу његовог лика начинимо неспоразуме, грешке, јер их је у разним филмовима већ било. И управо таква жеља, нечињење грешака, била ми је главна водиља у креирању лика Хенрија Чинаског, алтер ега Чарлса Буковског и у његовој књизи и у овом филму.

• Да ли на исти начин сада доживљавате литературу Буковског?

– Све је сада другачије. У поновним ишчитавањима открио сам у његовој поезији извесну дозу рањивости коју као двадесетогодишњак нисам умео да приметим. Било ми је заводљиво његово бављење бунтовницима, маргиналцима, приземним чудацима, његово непоштовање правила и медиокритета, његов хумор. У поновном ишчитавању приметио сам нешто што ме је изненадило, а чега пре нисам био свестан – у прози и поезији Чарлса Буковског има много тога и од његове стидљивости и рањивости. То ми је много помогло да се ухватим у коштац са ликом у "Фактотуму", у којем је филмска нарација праћена саркастичним, духовитим и самоироничним афоризмима писца.

• Некако упоредо са овим филмом појавио се и "Судар" Пола Хеџиса у којем сте полицајац расиста који мисли да је и сам жртва расне нетрпељивости?

– То је била изузетно привлачна улога у филму за који сматрам да је веома важан, да је једноставно био неопходан САД. Јер расизам, расна нетрпељивост, међурасно неповерење јесу проблеми и савремене Америке. О њима се недовољно често говори, али они  постоје и тињају, нарочито после 11. септембра. Лик полицајца у овом филму има расне предрасуде, полази му за руком да се и сам осећа расно угрожен, а на мени је било да му пронађем "Ахилову пету" да бих га учинио уверљивим али и рањивим.

• Увек Вам  је било важно освајање глумачке слободе, али колико је она била могућа у процесу писања сценарија и режије за филм "Град духова"?

– Све је ствар природног процеса сазревања, развоја, тренинга. "Град духова" сам снимио на основу искуства и знања која сам стекао радећи са толико много добрих, али исто толико и не много добрих редитеља. Од таквих се заправо најлакше научи шта не треба чинити. За разлику од других филмских стваралаца и мојих узора, нисам под оптерећењем када ћу и како режирати следећи филм. Имам срећу што сам глумац и што имам "сигуран хлеб", а самим тим и огромну слободу да следећи филм режирам када се за то, мирно и лежерно, стекну услови...

• У мом језику, за неког тако наочитог као што сте Ви, постоји фраза "леп као слика". Је ли то предност или може да буде и кочница?

– Ха! Мислим да сам током досадашње каријере ипак више био бунтовник него заводник. Више "проблематичан тип" него "лепотан"! Увек су ме привлачиле оне улоге у којима није било потребно да будем хероичан и "леп" у исто време. За мене је истраживање оне мрачне стране људске душе увек било изазовније. Тада сам као глумац и бољи и "лепши", а и кочница је мање.