Живимо време без смеха

Сарајлија по рођењу, али и по првом пољупцу, по животу и раду, Дино Мустафић са само 37 година има завидну биографију. Вечерас ће београдска публика видети његову прву режију у Југословенском драмском позоришту. На сцени Театра "Бојан Ступица" игра се комад Томаса Бернхарда "Пред пензијом".
Завршавао је пробе и истовремено прихватио да буде, како каже, в. д. Арабала, односно председник жирија 40. Битефа. Већ 15. октобра па до краја месеца у Сарајеву бринуће о Интернационалном позоришном фестивалу МЕСС чији је директор неколико година. Има дипломе два факултета, Академије уметности и Филозофског факултета, стотинак позоришних режија, од оних према текстовима Сартра, Јонеска, Мрожека, Шекспира; режирао је и оперу "Кавалерија рустикана" Пјетра Маскањија и оперету "Еуропа" композитора Нигела Осборна. Аутор је бројних емисија и филмова свих жанрова на телевизији... Филм "Remake" приказан је на више од 40 фестивала (наравно, и на Фесту), освојио бројне награде.

● Један сте од изузетно обавештених позоришних људи. Како сада, после 40. Битефа, а у сусрет МЕСС-у, оцењујете овај наш театар у региону?

– Мислим да, у одређеној мери, на технолошком и организацијском плану прилично заостаје за европским театром у инфраструктури, богатству, раскоши и буџету представа. Међутим, мислим да су се неке земље попут Мађарске, Бугарске и Румуније много боље снашле у том транзицијском моделу него наш театар, који је и даље институционални, репертоарски, конвенционалан, а све мање ауторски. Све је више представа стављених зихерашки на репертоар како би, пре свега, забавиле публику. Јако се мало води рачуна о ономе што се зове уметност у позоришту, управе више брину о благајни и броју премијера.

Београд је нешто друго. Одређене куће као ЈДП, Атеље 212 и Београдско драмско позориште воде рачуна да на репертоар ставе класику, дају редитељима шансу да преиспитују своје естетике, има доста искорака, нових тенденција и драматургија... Али, националне позоришне куће, којих има још само у Хрватској, Србији и Босни још функционишу по оном аустроугарском моделу да су под истим кровом Драма, Опера и Балет. Словенци и Македонци су то раздвојили и показало се много функционалнијим. Говорим из искуства, јер сам неколико година био и директор Драме у Сарајеву, и такав модел је заиста превазиђен, тежак за одржавање. Будућност позоришта је у неформалним позоришним трупама.

● Како објашњавате да је смех готово протеран из позоришта, осим ако није реч о црнохуморним представама, ретке су комедије, некако је много представа о злу у нама, злу око нас...?

– Мислим да живимо време у којем је тешко насмејати се! Позориште је рефлекс свог времена, оно је суспрегнуто, кондензовано, сакупља све што су наши подсвесни, ирационални животи и онда их транспонује. Последњих година и сам сам се, бавећи се темама којима се бави Бернхард, питао, и питао: "Зашто"? Зар ти није више доста рата, беде, кад ћеш се од тога дистанцирати? Међутим, то је очигледно врста душевних ожиљака, интимне исфрустрираности, толико да не могу да ухватим дах слободе. Слободе, не у њеном апстрактном смислу, већ одговорности за оно што човек јесте, слободе у којој је толерантан однос према различитости, према другачијем, нешто што смо на овим просторима изгубили као вредносну категорију. Дуго времена живимо у екстремним искључивостима, у разним удаљеним половима у којима имате само "под" и "антипод", а ништа између, где се одвија нормалност живота. Постоји духовита мисао коју волим да цитирам, а чуо сам је током свих ових балканских несрећа. Некад сам мислио да је народ који гледа само фудбал глуп, а сада кажем: "Благо народу који говори само о фудбалу, фризури и времену!" Јер, ми говоримо само о политици. Једино све знамо о политичарима, они су "звезде".

● Неспорна је веза уметности и политике. Ваш филм "Remake", односно Вас су, једном, назвали "србомрсцем", па србофобичарем?

– Добио сам много етикета у животу! Од тога да сам "југоносталгичар", па и ово што сте рекли, али то значи да отварам табуизиране теме, оне које се обично избегавају јер подразумевају суочавање са самим собом. Треба много моралне снаге, суочавања са блиском и даљом прошлошћу, јер уметност је у функцији катарзичности. Моје представе и филмови су добијали одређене етикете, зависно од рецепције гледалишта. А оно што ме је тешило то је да су долазиле из десничарских, конзервативних кругова, а не од уметника, људи до чијег мишљења ми је стало. Тако се догодило да је мој филм "Remake" приказан на Фесту два дана пре него што је убијен премијер Зоран Ђинђић! На жалост, филм говори о, и, поново испричаној причи, филм је о пријатељству, инспирисан истинитим догађајем. Освојио је награде по свету и награду за "развијање толеранције". Човек не може да буде аполитичан.

-----------------------------------------------------------

Волим се враћати Сарајеву

Избор текста, теме, већ је по себи опредељење. Кад режирам Бернхарда, значи да режирам антинацистички комад. У мојој породичној традицији, у светоназору и политичком опредељењу јесте антинационализам, антинацизам. Имао сам 22 године кад је почео рат у Сарајеву и све време сам се борио против било каквог облика дискриминације, нетолеранције. Рехабилитација правих вредности је моја мисија у уметности. Ипак, Сарајево је после свега што се догодило отворени град у којем ћете срести мешовите бракове, на фестивале долазе уметници из Београда, Загреба, Македоније, Словеније... После свих ужаса, сачуван је дух заједничког живота, додуше нарушен. То је град у којем, кад редитељ направи поделу, видите глумце разних вера и националности. Зато се волим враћати Сарајеву.

-----------------------------------------------------------

Мајстори глуме

У комаду "Пред пензијом" Томаса Бернхарда у Театру "Бојан Ступица" играју Бранислав Лечић, Мирјана Карановић и Милица Михајловић. Овог писца није потребно посебно представљати јер не само београдска већ и фестивалска публика у земљи зна за његов "Трг хероја" у режији Дејана Мијача са репертоара Атељеа 212. Томас Бернхард (1931–1989), писац под утицајем Бекетовог позоришта апсурда, књижевник је чији се опус фокусирао на критику малограђанштине, посебно у периоду национал-социјалистичког тоталитаризма. Радња комада се догађа у бизарној породици у којој бивши нациста (Бранислав Лечић) тајно слави 7. октобар, Химлеров рођендан. Нациста, сакривен у подруму, доживљава да много година после Другог светског рата постане чак угледни грађанин. Драматург је Божа Копривица, костимограф Лана Цвијановић, сценограф Јасмина Холбус а композитор Ања Ђорђевић.