Трошна културна добра Зрењанина

Зрењанин – Две куће се урушавају, нема им изгледа спаса, а обе су проглашене културним добрима и под заштитом су државе. При самом крају прошле године дошло је до потпуног урушавања крова на родној кући народног хероја Серво Михаља, у Штросмајеровој улици у Зрењанину. Председник Скупштине града Александар Мартон и у саопштењу јавности констатовао је да кућа склона паду „није усамљен пример да објекат који је држава пре више од пола века прогласила културним добром доживљава овакву судбину, јер такав његов статус, практично, онемогућава интервенцију локалне самоуправе, у циљу заштите објекта од пропадања“. Мартон истиче да је Серво Михаљ значајна личност из једног периода градске историје, и треба обележити место на ком је рођен и живео, дакле, и обновити ову кућу.

„Апелујемо на државне органе да донесу одлуке које би регулисале сада неодрживи статус заштите споменика културе, као и да се надлежност над таквим споменицима коначно пренесе на локалне самоуправе. У супротном, бићемо сведоци да споменици који су под заштитом нестају, јер град нема овлашћења да их штити, а држава не реагује, када се захтева њихова санација или реконструкција”, наводи Мартон.

Етнолог зрењанинског Завода за заштиту споменика културе Бранислав Милић каже да родна кућа Серво Михаља нема градитељско-архитектонску вредност, мада носи елементе традиционалне панонске грађевине.

– Њена историјска вредност је у томе што је везана за ослободилачки период наше историје, због чега је и категоризована као споменик културе. Због недостатка пара није покретана иницијатива за њену адаптацију – истакао је Милић и додао да је за зрењанинску културну баштину много важнија и вреднија оронула Сандићева кућа.

Ова кућа покривена трском у близини центра Зрењанина, чије се трајање протеже кроз четири века, сматра се изузетним културним добром. Због стања у коме се налази одавно је требало да се реконструише. Без обзира на њен значај за нашу архитектуру и етнологију, она и даље пропада, иако власти које се смењују обећавају да ће је поправити. Тршчара је подигнута 1790. године. Зидана је од набоја, с кровом „на две воде“, а целом дворишном фасадом пружа се надстрешница без стубова. На уличној фасади су два прозора, дубоко увучена у зид и прекривена дрвеним шалукатрама. Верује се да је реч о најстаријој сачуваној грађевини овог типа, која носи одлике немачке колонистичке куће „јозефинског периода“ у Војводини.

Кућа је припадала познатој фамилији Сандић, а у њој се 1836. године родио Александар Сандић, који је у Бечу студирао право и филологију. Неколико година био је и писар Вука Стефановића Караџића и један од истакнутих сарадника Матице српске, а афирмисао се и као књижевник и угледни интелектуалац међу Србима свог времена. Умро је у Новом Саду 1908. године.

Мада се, формално, деценијама налази под заштитом државе, стара, оригинална банатска кућа само што се није срушила. Део се већ обрушио, греде попуштају, а тршчани кров од зуба времена штити само најлон.

Међу стручњацима нема двоумљења да ли Сандићеву кућу треба хитно реконструисати. Она је одавно проглашена за добро од општег интереса. Овде није проблем новац. Финансијер се више пута појављивао, али то није искоришћено. Својевремено је нуђен новац из фонда „Вукове задужбине“, али је запело око имовинско-правних односа са наследником куће па су измакле и паре Министарства културе.

Ђуро Ђукић