Од државе се чека оно што дугује

Регулаторна и контролна тела у Србији још се боре с дечијим болестима почетака демократије – боре се да од државе добију оно што им дугује: нормалне услове за рад и стварну независност од политичких и партијских утицаја, боре се да властима докажу да је важно да та тела и раде, а не да постоје само на папиру, боре се за право да доносе одлуке које се власти не допадају, боре се и да грађанима објасне да нису само још једна институција коју плаћају а да нико заправо не зна шта јој је посао. И да је све то важно за нас саме, а не само зато што је реч о једном од захтева за придруживање Србији Европској унији. У свему овоме, наравно, нити су сви били подједнако успешни, нити су сви имали амбиција да то буду.

У последњем извештају Европске комисије о овој теми наводи се углавном оно што сви овде знају – омбудсман и повереник много раде с недовољним бројем сарадника, Савет за борбу против корупције Влада не слуша, од праве финансијске ревизије смо још много далеко, службеници који би хтели да пријаве корупцију нису ни законски, а камоли практично заштићени, постоје читаве друштвене групе које се у дискриминисане (Роми, инвалиди, геј популација...), стварне равноправности полова нема, бар не приликом запошљавања, да један број закона из ове области треба дорадити...

Оно што је опште место кад је реч о односу државе према овим телима јесте да сви раде у привременом и углавном скученом простору, да је број запослених премали за посао који треба да обаве, да је новац који се за њихов рад издваја из буџета, упркос свим обећањима владе, недовољан.

Константа у понашању државе такође је, још од формирања Савета за борбу против корупције и Савета Радио-дифузне агенције у време прве постпетооктобарске владе, и велико кашњење с формирањем ових институција након доношења закона и њено, чини се, стално опирање да им обезбеди законске услове за стварну контролу и санкционисање оних који не поштују правила. Заштитник грађана и Савет државне ревизорске институције изабрани су, тако, чак 15 месеци по истеку законског рока, а Одбор за решавање о сукобу интереса са седам месеци закашњења. На први извештај државног ревизора чекало се више од три године јер нису имали где да раде. Кад су се коначно усудили да кажу да нешто у финансијском „пословању“ министарстава није баш у реду, политичари су, изненађени и увређени, почели да их „прозивају“ да можда и не разумеју о чему причају. С подједнаким запрепашћењем и горчином дочекали су готово сваки извештај Савета за борбу против корупције, став Агенције за борбу против корупције о дуплим функцијама, баш као и обраћање омбудсмана и повереника Уставном суду поводом Закона о информисању и електронским комуникацијама.

Што се тиче закона, и без Европске комисије би ваљда било јасно да се без могућности регулаторних тела да изричу казне за кршење закона, њихов рад своди на обавештавање јавности о „лошем“ понашању одговорних и наду да ће их за то на изборима казнити бирачи. Зато су као помак оцењене законске измене које су поверенику за информације од јавног значаја омогућиле да новчано кажњава оне функционере који се оглуше о његов захтев да доставе тражену информацију. Агенција за борбу против корупције, за разлику од претходног Савета за спречавање сукоба интереса, сада има право да проверава имовинске карте функционера, али још чека на доношење закона који би јој омогућио и стварну контролу страначких финансија.

У међувремену, заштитник грађана и повереник затрпани су притужбама грађана, који им се неретко обраћају и за ствари које нису у њиховој надлежности јер немају коме другом. У земљи у којој је лоша управа правило а не изузетак, овим институцијама прети опасност да и саме постану неефикасне због толиког броја жалби. Међу којима је, што је ваљда још једна наша специфичност, и немали број оних које долазе од државних органа који се жале да им рецимо неки други орган не доставља информације. Врхунац апсурда у овом делу свакако је то што је и Скупштина Србије податке о платама у јавним предузећима морала да тражи преко повереника за информације.

Ипак, ако има позитивног помака у овој области, а Европска комисија каже да ипак има, онда га, пре свега, треба видети управо у поверења грађана и кредибилитету који су ове институције, пре свега заштитник грађана и повереник, успели да изграде својим иступима у јавности. И један и други кажу да на њих није било директних политичких притисака, али је свакако било потеза власти који се могу протумачити као покушај дисциплиновања оних које, у крајњој линији, ипак бира парламент. У том светлу могле би се посматрати и последње измене скупштинског пословника по којима парламент може да расправља о извештајима регулаторних тела (државног ревизора, Агенције за борбу против корупције, повереника за доступност информација од јавног значаја, заштитника грађана...), али и да уколико те извештаје не усвоји, затражи смену функционера који су их писали. Судећи, међутим, по најновијим изјавама председнице Скупштине, регулаторна тела однеће и овога пута «победу» над представницима власти. Спорне одредбе биће, како је најавила, промењене. На жалост, и овога пута не зато што су на то указали стручњаци из земље, не ни зато што је власт схватила да тако не треба да се ради – него поново зато што то од нас тражи Европа.

Гордана Новаковић  (/slika2)