Заборављене честитке

Нови Сад – Честитке у поштанском сандучету, међу многим рачунима и рекламним лецима, потврђују правило да животно задовољство чине мале ствари. Kао сведоци културолошког развоја одређене заједнице, такође, представљају документ једног времена и значајан извор за историјска, социолошка и етнолошка истраживања, а опстале су чак до данас, упркос експанзији електронских форми. О њима говори изложба „Срећа путује” аутора вишег кустоса – историчара Милкице Поповић, која је у Музеју Војводине постављена 23. децембра прошле и биће отворена до 10. марта ове године.

На изложби су представљене честиткe које су у војвођанске домове стизале од краја 19. века до данас. Први сегмент односи се на честитке које су настале до Другог светског рата, други од половине 20. века до данас, а трећи чине честитке – дечји радови, од којих поједине тек настају у ових дана посебно организованим дечјим радионицама. Посетиоци имају прилику да погледају 458 старих честитки и преко стотину оних чији су аутори деца, али и да направе електронску, на два пункта с рачунарима.

– Честитке су се развиле из анзихтскарти (разгледница), чија је експанзија на нашим просторима започела 1896. године. Младо војвођанско грађанско друштво је честитке прихватило из неколико разлога: веома лако су се уклопиле у већ постојећи систем вредности и норми понашања, а давале су већи значај и свечанији тон обележавању празника и важних момената из живота чланова породице. Њихова популарност довела је до појаве мноштва тема, па настају и подврсте: новогодишње, божићне, ускршње, рођенданске, именданске, љубавне, шаљиве, славске, осмомартовске – објашњава нам ауторка Поповић.

Мада су често коришћене као илустративни материјал у различитим публикацијама, честитке до сада нису биле предмет истраживања у Војводини и Србији. Представљале су врсту помоћног материјала у многим музејима и архивима, али се у последње време третирају као музејски предмети, услед чега се формирају посебне збирке. Музеј Војводине један је од првих који је схватио значај овог материјала, а истраживање Милкице Поповић донело је заиста вредна сазнања.

– Најстарију божићну честитку израдио је 1843. године Енглез Џон Харстли, на молбу земљака Хенрија Кола. У централном делу честитке, на којој је исписана класична порука „Merry Christmas”, налази се породица средње класе, која сиромашнима с једне стране дели одећу, а с друге храну. Мотив је милосрђе – суштинска порука Божића. На каснијим божићним честиткама најчешћи мотив је Христово рођење у Витлејему, с Богородицом, праведним Јосифом, звездама и мудрацима – каже наша саговорница.

Као божићно дрво јелка се појављује у Немачкој крајем 18. века, а остатак Европе је прихвата од 1848. године. Симболизује дуговечност и непромењиву срећу, храстов бадњак је снага живота и трајања, а ту су и имела, божиновина, венац од зимзелена са заштитничком улогом. Веома често се среће детелина са четири листа у комбинацији с другим мотивима, као и ружичасто прасе, које је увек симбол плодности и благостања.

– Патуљци су симбол тајних снага, црвена печурка с белим туфнама – мухара симбол је среће, баш као и анђели. Деда Мраз се развија од 1860. у Америци, 1930. године стиже у Европу, а еволуцију свог изгледа, какав данас познајемо, завршава 1931. године рекламом за „кока-колу” – истиче Милкица Поповић.

Према њеним речима, текстови који прате честитке, без обзира на то да ли су на српском, мађарском, немачком, италијанском, француском, руском, румунском... показују нежан однос, пун љубави блиских, без обзира на то што је то још увек било патријархално друштво. Ово је посебно видљиво код такозваних љубавних честитки, које се завршавају са „рукољубом” или „поздравите високопоштовану маму”.

Такозване уметничке честитке добијају чак и едукативан карактер, јер репродукције дела великих мајстора постају доступна широј публици. Издавачи се утркују ко ће израдити бољу копију, па почињу да ангажују и мање познатије уметнике, који сликају пејзаже, мртву природу и другe мотивe. Славске честитке нестају после Другог светског рата, а појављују се поново деведесетих. Дан жена редовно се честитао од 1945. до 1980. године, а мотиви су били цветни, међу којим је посебно доминирао црвени каранфил.

Мирољуб Мијушковић