Звер профита је незасита

Гордан Михић (1938) један је од најзначајнијих српских сценариста. Радио je са многим редитељима. Некада професор на београдском ФДУ на Катедри за драматургију, предавао је и научио "писању" многе данас популарне драмске писце и сценаристе. Понекад редитељ, некада новинар, прве драмске кораке начинио је у дворишту Друге београдске гимназије у Београду, преко пута зграде "Политике". Статистике кажу да је Михић најнаграђиванији српски сценариста – четири прве награде за сценарио на Фестивалу сценарија у Врњачкој Бањи, за филмове "Освајање слободе", "Балкан експрес", "Срећна Нова ’49", "Црна мачка бели мачор", затим једна друга, једна трећа, једна специјална награда. Ове јесени Михић ради на неколико пројеката – мјузиклу "Дом за вешање", новом Кустуричином филму, "Балкан експресу 3"...

• У последње време доста Ваших сценарија се реализују у страним продукцијама. О каквим пројектима је реч?

– Ти пројекти настају тако што ми се, из разних земаља, јављају млади редитељи који су на фестивалима, у Кинотеци или на ТВ програму гледали неке моје филмове, заволели их и зажелели да и њима напишем неки такав сценарио... Међу филмовима који их везују за моју тематику, хумор, структуру приче и однос према људским судбинама, обично су "Црна мачка, бели мачор", "Механизам", "Туђа Америка", "Дом за вешање", "Варљиво лето ’68", "Дневник увреда ’93", али и знатно старији као "Кад будем мртав и бео" и "Вране". Ти млади редитељи обично ми пошаљу своје кратке радове да бих и ја колико-толико упознао њихову "крвну групу" и претпоставио шта би могло да их занима од текстова које имам на столу... Споразумевамо се лако и брзо, спреман сам да чујем њихове идеје, примедбе, онда опремамо пројекат који одлази на разне фондове, телевизијске куће, комисије за дебитанте и, ако им се посрећи па обезбеде средства, онда се и лично упознајемо. Али једном је било другачије. За филм "Пут у небо" пет пута сам путовао у Франкфурт да бих упознао сваки део огромног аеродрома, битног за писање сценарија о емигрантима, и сарађивао са редитељем неколико година пре него што је уопште било извесно да ће се филм икада снимити... Пројекти које радимо су или комедије, у које продиру акценти овог данашњег нестабилног, суровог, онеспокојавајућег света, или драме чији је битан сегмент хумор који причи не дозвољава да се превише зацрни... Прошле године, двојица од тих младих редитеља добро су прошла на филмским турнејама по свету – Калин Нецер, из Румуније, са "Маријом", и Сергеј Станојковски, из Рурске области (пореклом Македонац), са "Контактом". Овај потоњи је после бројних фестивала стигао и да острва Бора-Бора где је "Контакт" увршћен у програм од десет најлепших љубавних прича 2006. године. Иначе, биће и македонски кандидат за Оскара. Искрено верујем да ће добро проћи и Фајт Хелмер који у Азербејџану и Грузији завршава снимање филма по мотивима "Лисистрате". Као куриозитет, имам и редитеља који није филмски професионалац већ велика звезда поп музике, Џими Кели, из Ирске. Њему сам написао причу "Бели замак" али, пошто није из света филма, мало му спорије иде обезбеђивање пара за буџет. Изузетно ме занима шта ће он урадити јер има, чини ми се, изузетно занимљиве идеје.

• Зашто у последње време по Вашим сценаријима нема реализованих филмова у српској кинематографији? Да ли домаћи аутори нису заинтересовани или је разлог то што можда нема аутора који су зрели да реализују филмове по Вашим текстовима?

– Ја сам овде реализовао преко четрдесет играних филмова и није тако страшно ако ме нема у српској кинематографији две или три године. Ако смем да се нашалим, нека се мало одмори и она од мене и ја од ње. Ако оставимо шалу по страни, није да нисам покушавао да радим и овде, са тројицом еминентних редитеља, али – нисмо успели. У међувремену, на сцену ступају и нови редитељи, нови сценаристи, конкуренција је све жешћа, укупна атмосфера лоша, јер још нема системског решења за финансирање продукције. Држава даје новац, али онај коме се посрећи да добије део средстава на конкурсу мора затим да обезбеди из других извора још најмање три четвртине буџета. Значи, предстоји по ко зна који пут понижавајуће, мучно обијање прагова потенцијалних спонзора, или српски речено – прошња. Пројекти се одлажу, пропадају, људи дебитују у тридесет петој или четрдесетој. А каква је разлика између њих и моје генерације говори чињеница да сам ја у двадесет деветој години имао девет играних филмова и три ТВ серије. Парадокс? Да, и то какав, јер би, с обзиром на природу друштва, све вредности требало да буду на страни данашњих младих уметника: нема идеолошких комисија, недодирљивих ауторитета, директива из комитета, разних баријера. Ми смо све то имали, а опет смо стварали такозвани "црни филм" и тек касније схватили, што рече Жика Павловић, да су те далеке, давне шездесете биле Периклово доба уметности. У чему је тајна? Па у томе што су у ондашњем режиму, онакав какав је био, постојали људи који су налазили начин да снажно подрже нова струјања, у позоришту, на филму, у музици, сликарству. Питање финансирања уопште се није постављало! Да, било је много мука, и отпора, и забрана филмова, и личних страдања али, ипак, створена су дела непролазне вредности. Има ли кога данас да се замисли над том чињеницом?

• Када смо већ код плодног "црног таласа" југословенског филма, када ће српска публика видети "Вране"? Зна ли се зашто је тај филм бункерисан?

– "Вране", филм који сам по заједничком сценарију режирао с Љубишом Козомаром, није бункерисан него прећутно "удаљен" из Београда. Односно, није га видела београдска публика у време када је настао. Зашто? Не знам, али нагађам да је питању била одлука неког ревносног апаратчика који је желео да тако, "елегантно", без буквалне забране, склони од београдске јавности последњи изданак "црног таласа"... Филм је, међутим, без икаквих проблема отишао на једанаест великих светских фестивала, добио заиста сјајне критике и неколико вредних награда. Што се тиче Пулског фестивала, није увршћен у главни програм већ у информативну секцију, у неком локалном биоскопу, а тамо – можда заиста случајно – приказан је са потпуно испретураним ролнама. Мислећи, ваљда, да је тај редослед прави, неки критичари су назвали "Вране" првим југословенским "надреалистичким филмом". Не верујем да има изгледа да "Вране" после 36 година буду јавно приказане у Београду и како другачије, осим као неки мали специјал, током неког фестивала. Волео бих да се то деси, због оживљавања успомене на покојног Љубишу, Цицу Перовића, госпођу Јованку Котлајић...

• Колико ће се мјузикл "Дом за вешање", на којем управо радите, разликовати од филма? Да ће ће га режирати Емир Кустурица и када ће бити завршен?

– По уговору, тај мјузикл треба да буде постављен у Паризу током 2007. године. Претпостављам да ће га Емир режирати, а што се тиче текста за представу – у почетку сам био забринут како ће се сав онај чудесан свет фантастике, који је у филму имао неограничен простор, сабити у сцену, "кутију". Гледао сам поново филм више пута, читао онај давни сценарио и трудио се да и за позоришно извођење сачувам основе оне једноставности, искрености, болне наиве, топлине, снаге осећања, и дубине љубави којом су везани главни јунаци а који су режија, глумци, музика учинили у филму незаборавним.

• Припремате и нови пројекат са Кустурицом?

– Засад се ради о сасвим почетној фази. Емир снима свој нови филм "Завет" и упутио ми је питање да ли бих био спреман за рад на писању сценарија према чувеном Маркесовом роману "Јесен патријарха". Колико сам упућен, у току су продукциони преговори, обимни и дуги, јер у питању је – на основу романа – велика, скупа, рекао бих грандиозна продукција.

• Радите и на трећем наставку филма "Балкан експрес". Ваши јунаци су преживели сва времена и сместили сте их у време Нато бомбардовања. Да ли ћете критиковати туробне године за нама или ћете се фокусирати на карактере, комичне ситуације и добру комедију за којом, изгледа, вапи српски филм?

– Биће то поново прича о обичним, маргиналним, наизглед неважним људима који у судбоносним временима западају у ковитлаце такозваних преломних збивања. С обзиром на време догађања, све то што сте поменули наћи ће своје место у филму. Иначе, као што прича првог дела почиње уочи бомбардовања 6. априла 1941, тако ће ова имати за почетак датум везан за бомбардовање – 24. март 1999. године. И овог пута, јунаци "Балкан експреса" – лажни музичари, ситни лопови, наћи ће се у препуном возу у коме намеравају да опељеше путнике. А онда, ствари крећу друкчијим током...

• Зна ли се ауторска и глумачка екипа трећег дела серијала "Балкан експрес"?

– Волео бих да режисер буде Бранко Балетић, са екипом глумаца из првог дела, уз нова, млађа појачања.

• Пратите ли домаћу кинематографију, многи сценаристи су Ваши некадашњи студенти?

– Због посла на пројектима које сам поменуо и путовања, имам мање могућности да пратим све што се догађа у домаћем филму. Радују ме успеси мојих бивших студената и студенткиња, надам се да ће им се и следећи послови посрећити.

• Шта је тренутно тренд у светској кинематографији: проблеми трећег света, трагичне индивидуалне судбине, проблеми појединца или…?

– Можда нисам у праву али ми се чини да једна струја светског филма све више, попут телевизије и новина, подлеже идиотизацији. Засад, томе се одупиру неке мање кинематографије и, наравно, појединци.

• Да ли ћете поново режирати?

– Засад не помишљам на то.

• Пошто сте из новинарства ушли у филм, како коментаришете данашњу новинарско-медијску слику Србије?

– Бојим се да у већини медија, сем понеког изузетка, попуштају последње бране озбиљности, одговорности, писмености и истинитости. Звер профита је незасита, систем вредности је окренут наглавачке, уосталом, слика за коју ме питате довољно сама говори.

• Пишете ли и даље у кухињи и по инстинкту?

– Зими, да. А лети, где год стигнем, само никад за писаћим столом јер га немам.

-----------------------------------------------------------

Сироти мали хрчки

• Доста сте радили за ТВ, много је Ваших реализованих радио-драма. Враћате ли се том сегменту стваралаштва?

– Радио-драме, односно радио игре и хумореске, писао сам као гимназијалац. Сећам се да сам последњу, која је могла да буде и радио-комедија, написао у дворишту Друге београдске гимназије, преко пута "Политике" и Радио Београда. У првом, највећем, Шекуларац је пикао лопту сам против петорице а у другом, средњем, Жућа Кораћ је играо кошарку један на један против Бобе Гордића. Сви су они већ били увелико славни а ја, потпуни анонимус, гимназијалац – матурант у бекству са часова, нисам знао шта ћу од дуга времена па сам се присетио приче о Нахтигалу, службенику који је постојао али заправо није постојао и који се обесио али се заправо није обесио, коју ми је испричала моја тетка Вука. Сео сам испод степеништа, извукао из ташне свеску за писмене из математике и ред по ред, док је почињала да сипи досадна јесења киша, написао ту комедију. Био сам веома задовољан и одлучио сам да частим себе једним биоскопом. Одем у "Космај" и – заборавим свеску. А у њој комедију. Тек неколико година касније, кад сам постао новинар, једног глувог недељног поподнева, сам у редакцији, поново написао тај текст. Да ли сам нешто заборавио да поменем? Ах, да. Комедија се звала "Сироти мали хрчки".