Алигатор са маказама у коси

Четири деценије „једри” по коси. Фићом је уклизавао у опасне кривине на рели и кружним тркама. Спуштао се сноу бордом и скијама са залеђених планинских врхова. У аутомобилској гуми савладао је кањон Таре. На даску за једрење први пут је стао на Ади Циганлији. А данас најуспешнијом српском једрилицом „Алигатор” кроти морске таласе. За Воју Радивојевића, најтрофејнијег београдског фризера, адреналин је највећи животни покретач. Зато док се већина његових колега одмара, јер је сезона једрења завршена он увелико кује планове како ће се на лето дружити са фјордовима.

– Са друштвом планирам да у јулу истражим Норд Кап и Скандинавију. Понећу и даску за једрење. Ту врсту авантуризма тек треба да откријем и радујем се – каже човек чије лице красе бркови и уредно обликована и подштуцана проседа брада.

Десет чланова његовог тима без којег не бих низао успехе, за шест такмичарских сезона учествовало је на 67 регата. У „Алигатор 2” карбонској једрилици дугачкој 13,5 метара са јарболом високим као шестоспратна зграда. Освојили су 42 прва и девет других места у класи, а српска застава вијорила се 23 пута после победа у генералном пласману. Прошле године пошло им је за руком да тријумфују на најстаријој и најмасовнијој регати крсташа у Хрватској – 79. Мрдујској регати. Посада из Београда у циљ је ушла за три сата и 18 минута. Проједрила је у дужини од 22 наутичке миље. Њихову победу хрватски медији пренели су овако: „Пехар нам је отпловија у Београд”.„Познати београдски фризер Радивојевић скинуо је скалп свим прекаљеним кормиларима, а једини префикс морски на његовој једрилици имао је тактичар Мински Фабрис”.

–Он је легендарни једриличар. Мој брат,пријатељ и учитељ –каже Воја.

Велики изазов за формулу један на таласима, како описују „Алигатора 2”, била је регата Барколана у Тршћанском заливу највећа на свету. Од 1.860 једрилица посада из Србије заузела је 17. место у генералном пласману, а прво у класи. Као још већа искушењаРадивојевић памти једрења Средоземним морем у време када му није.

– Од јануара до априла десетак пута сам превозио брод Средоземљем и по два три дана копна нисам видео. Од силине таласа и олује, бивао сам збачен са брода, висио сам на једном конопцу. То су драматични тренуци када човеку у секунди кроз главу прође цео живот. Зато,пре сваке трке кажем Свети Ниџо буди са нама– искрен јеон.

Да би купио прву једрилицу продао је тркачки аутомобил чији је делове склапао на кухињском столу.

–Мајка је хтела да ме убије када бих из гараже у кухињу унео мењач или мотор и „оперисао” на столу. У фризерском салону сам радио дању, а ноћи сам проводио у гаражи мењајући гуме, спојлере –присећа се некадашњи рели возач.

Како би неометано посматрао трке на Ушћу долазио је у цик зоре и пео се на дрво. Док дрвену столицу није заменио кожним седиштем за фићиним воланом. И тај хоби доносио му је ловорике. До трке у Крагујевцу када је разочаран у поједине учеснике схватио да не жели да буде у таквом друштву.

– Један такмичар због исте боје аутомобила мислио је да сам неко са ким је требало да се на стази обрачуна. Трку сам завршио са поцепаном гумом, двапут ме је изгуравао са стазе. Тада сам се опростио од тог мог хобија.

Али није од узбуђења. Где су била она, каже био је и он.

Летовање на Хвару када је гледао Немца који је данима покушавао да се усправи на дасци за једрење и није успевао оставило је на њега довољно снажан утисак да је после тога купио даску за једрење и упутио се на Аду Циганлију.

– Тада сам имао око 23 године. Словенац који је служио војску у Београду показао ми је како да се снађем и да победим на првој трци у главном граду. Једрење на дасци пружало ми је адреналин без којег не могу – наглашава Радивојевић.

Да је тако сведоче и други његови хобији попут скијања и сноуборда.

–Све што радим у то улажем најбољи део себе. Чиним то педантно, прецизно и не размишљам о резултатима. Када себе предате у нешто они не изостају. А увек сам имао две, три споредне ствари које су ме испуњавале. Алиглавна, највећа љубав била је и осталафризерај – каже он.

– У њему сам одрастао. Пео сам се на хоклицу да бих дохватио шампоњеру.

Ген је наследио од мајке Богданке, а већ 75 годинa опстаје салону Његошевој улици. Ове године прославља 40 година рада и 57. рођендан.

У плодној каријери десет година се такмичио.

–Знао сам по три месеца да тренирам само једну фризуру – сећа се Радивојевић.

Освајао је првенство Београда, Србије, Југославије, подигао је и оскар високе елеганције у Опатији, из Париза се вратио као вицешампион Европе.

–Имали смо седам минута да очешљамо модел. Ја сам то урадио за три и по. Жири није могао да поверује.

Усавршавао се у најбољој светској фризерској академији „VidalSassoon”,аподијум је заменио фотељом у интернационалним жиријима. Знање преноси на ученике али и на колеге.

–Све што сам досад научио у послу пренео сам на друге. Никада се нисам бојаода ћу делећи знање бити мање добар и успешан фризер. У томе је тајна мог успеха – истиче овај фризер за кога колеге кажу да га красевисока елеганција и лакоћа покрета, а зашто је најбољи,откривају нам његове муштерије:

– Јер има златну руку. Његов фајнал тач нема цену. Дуже од 30 година фризирам се код њега, а била сам стална муштерија и његове мајке. Променила сам готово сва звучна фризерска имена Београда, али сам се увек враћала њему – каже Гордана Глигоријевић.

Рашчешљавао је славне и познате личности али само Лепу Брену издваја.

–Велики део професионалног живота провео сам са њом – каже.

Све снове је остварио. У томе му је помогла изрека –тиха вода брег рони. Његов дар наследили су кћерка и син. Породична традиција неће се угасити када он оде у пензију за коју му је,сматра,време.

Питамо га када ће упловити у мирну луку.

–Када ме више не буде –одговара.

–Јер да се смирим то би значило да сам се предао пре времена.

Свети Ниџо помози му да тако и буде.

Далиборка Мучибабић