Уместо нових зидова

Вредносно одређење Србије прошле године добило је јаснији префикс. Споменимо пример УН резолуције од 9. септембра, којом је Србија јасно дала до знања којој глобалној вредносној породици припада. Јасна демонстрација европске оријентације добила је свој епилог и у политици Србије према Косову која, чини се, постаје прагматична и изразито противна губитничкој политици ,,државе самоубице”, коју је спроводио режим из деведесетих. Однос Србије према Косову постаје показатељ спремности државе да своје проблеме решава на начин сагласан вредносној атмосфери ЕУ. Толеранција владе у Београду према Србима у енклавама јужно од Ибра који су одлучили да учествују на недавним парламентарним изборима један је од показатеља прагматичности нове, мудрије политике.

Политичка мудрост постепено замењује континуитет одбијања и блокирања политичких процеса. Толерантан однос према изборима на Косову, као и изјава председника Тадића да ће разговарати са Тачијем чак и у атмосфери шокантних оптужби на рачун досадашњег премијера Косова, као да даје сигнал Европи да смо спремни на сарадњу без предрасуда. Али и да је лопта сада у другом дворишту. Србија се више не може оптужити за блокаду и за континуитет са прошлошћу. Штавише, шок и медијска помпа која је пратила извештај Дика Мартија подсетила је јавно мњење Европе да је и милошевићевски терор на Косову имао свој окрутни антицивилизацијски пандан. И све више се чини да је творац оба терора застрашујуће исти.

Атмосфера која тренутно окружује косовску независност делује поприлично неповољно. Аргументација коју често користим – да је косовска независност променљива све док се на Косову налазе међународне институције изненада не делује тако неприхватљиво. Негативни публицитет који је Косово последњих недеља добило, од извештаја Мартија, до парламентарних избора који на легалности могу позавидети и онима у Кабулу, Србији пружа шансу да промени ток историје. Питање је да ли Србија такву шансу жели? У овом контексту, вредносно одређење Србије постаје поново актуелно.

Одређени кругови у Београду, чини се, нису спремни да са тако пуно ентузијазма прихвате ову изненадну прилику да Косово поново доведу ако не под суверенитет онда бар под зону политичког утицаја Србије. Занимљиво је да се међу тим скептицима налазе и поједини атлантисти, илити они који се више брину за очување глобалног утицаја Америке на регион него за интересе сопствене државе, и носталгичари Милошевићевог времена којима би јавно присуство Србије на Косову донело штету по њихове инкогните бизнис интересе.

Обе групације нерадо говоре о потпуној неспособности косовских институција да спроведу прве парламентарне изборе без помоћи Унмика. Не говоре ни колико је том неспособношћу Европа шокирана. Неки те теме игноришу да не би узнемирили интересе једне велике силе, а неки да би ,,изгубљено Косово” и даље користили као залог за своју антиевропску политику. Ово ,,грешно савезништво” противи се проналаску европског решења за Косово.

Стога, обе опције често заборављају да спомену да су и неки Срби саучесници срамне отмице изборне воље грађана на Косову. Ти Срби, чију репутацију ове групације чувају, своју будућност виде у профитабилном животу у косовском безакоњу, а не у очувању Србије на Косову. У томе их неки кругови из Београда охрабрују. Зашто? Да ли да би баш ти, тзв Тачијеви, Срби довршили милошевићевски пројекат поделе покрајине и својом асимилацијом ојачали границу ,,правог српског Косова” на Ибру?

На Косову ће Србија и у години која је почела доказивати своју политичку и вредносну оријентацију. Да ли ће искористити шансу и поново успоставити ефикасан и благотворан утицај, сачувати животе својих сународника и помоћи егзистенцију својих такође намучених албанских комшија? Или ће неке од својих грађана препустити асимилацији и жртвовати их зарад парчета стратешки безвредне територије, која може више коштати стабилност мултиетничке Србије него што јој може допринети?

Званични Београд је донео исправну одлуку и приклонио се европској политици према Косову. Ипак, време је да тај Београд елиминише недоумице, изолује опречне и нажалост још утицајне гласове који стварају политичку какофонију у нашој престоници. Београд мора поново успоставити ,,меки” утицај на територији читавог Косова. И мора подржати оне косовске Србе који ће обезбедити очување српског идентитета и узети учешће у здравом политичком животу Косова. Такав европски Београд, који максимализује свој политички утицај у региону уместо да подиже нове зидове на својим границама, биће пуно вреднији члан европске породице.

Лекар, професор из Грачанице