Сродство по нафти

Председник Казахстана Нурсултан Назарбајев обрео се концем септембра у посети Вашингтону, где су сјај и присност пријема владара те далеке степске земље код Бушових инспирисали утисак о самиту "фамилијарних династија", повезаних обостраном страшћу према петролеју. Казахстан га има у изобиљу, а Америку, као и Бушове, петролеј никада није престајао да интересује. Тако је и дискретни разговор Назарбајева са шефовима "Коноко Филипса", "Ексон Мобила" и "Холибартона", остајући за јавност дубоко иза завесе, само потврдио незаобилазност епизоде с нафтом у политичким односима Вашингтона и Астане.

У преосталим појединостима, код Буша и Назарбајева мало би се шта још нашло заједничког.

Отац председника САД један је од претходних председника САД. Први предак председника Казахстана је само анонимни колхоски чобанин, у једном од села Чемолган-Каскељенског рејона Алмаатијске области. Не баш јак ослонац за радника, а потом и инжењера у железари Казметалургстрој, у области Караганде, који ће у једном тренутку, напредујући прво стазом комунистичког функционера, најзад постати и шеф државе.

Затим, Џорџ Буш је, пре него што је постао председник, стекао неко искуство и у "бизнису". Био је власник неког бејзбол клуба. Назарбајев, напротив – открио је изгледа чари "бизниса" тек с функцијом казахстанског првог (и досад све време јединог ) "демократски изабраног председника". Умногоме и уз помоћ те функције.  

Кћери и зетови

Тај "бизнис" почетак шефа Казахстана (мада још увек бела страница његове службене биографије) објашњен је чистом игром случаја, када је у Америци почело суђење неком Џејмсу Гифену, банкару, оптуженом за подмићивање, "прање" новца, прикривање прихода и избегавање пореза..., па је током поступка испливао на површину и некакав "тајни рачун Назарбајева". Дословно као процесни нуспродукт. Према штампи у САД, реч је о осамдесет милиона долара, тутнутих шефу Казахстана из фондова нафтних компанија (ових с којима се састао у САД) "за подмазивање".

Сада је тај скромно почети "бизнис" Назарбајевљевих већ у замаху. Дарига и Рахат Алијев, муж председникове најстарије кћери, поседују медије. Газдују ТВ каналима, новинама, радио-станицама и информативном агенцијом, што прекрива читав сектор националног информисања. Успут поседују и "неколико другоразредних банака".

Председников други зет, Тимур Кулибајев, ожењен Динаром, контролише нафтни сектор, а најмлађа (и још неудата) Алија Назарбајев испробава себе у пословима с грађевинским компанијама.

Председник заувек

Дакле, за разлику од Бушових "с кореном", Назарбајевљеви су у већој мери династија у настанку. Децембра 2005. председник је "изабран" трећи пут узастопно (на основу промењеног устава), с чак 90 одсто гласова и на рок до 2012. Али већ сада се предузимају мере да се, уколико Нурсултан којим случајем изнемогне, Дарига 2013. појави као председнички кандидат, у интересу "континуитета стабилности" Казахстана.

Неколико политичких опозиционара покушало је да поремети тај породични план Назарбајевљевих, али на своју штету. Догодило се једно судски још неразјашњено убиство председниковог главног политичког ривала, учестале су притужбе на прогон малобројних опонената власти... Ипак – у Америци шеф Казахстана је дочекан широко простртим црвеним тепихом. Срдачније него што је наложено протоколом. Посета је трајала пет дана и, уз остало, обухватила је приватно гостовање Назарбајева на имању Буша старијег. А, поздрављајући госта, актуелни председник САД је још приметио како Нурсултан Назарбајев представља нацију привржену изградњи "институција које ће допринети процвату слободе". 

Чиме се објашњава срдачност високог степена у односима Беле куће и "двора у Астани"? Што се Америке тиче, чак и по цену оштрих приговора читавог једног хора забринутих за људска права у централној Азији. (Уосталом, и драстично супротна антипатији према Лукашенку, чија исто тако ауторитарна власт бар нема "репове" тајних рачуна у банкама.)

Изгледа, новооткривеним "сродством" политичких интереса Бушове администрације и Астане. Назарбајев чезне за неком улогом која би га извукла из сенке Русије и Кине. Диктатор прижељкује статус "фактора" централне Азије, а не трабанта Москве и Пекинга, с којима је у Шангајској организацији.