Герилац рокенрола

Није честа појава да неко у послу којим се бави успе да састави две и по деценије успешне каријере. Наведени број година поготово добија на тежини када говоримо о уметности, а ако причу сведемо на музику број успешних је све мањи. Иза новосадског састава "Обојени програм" и његовог оснивача, аутора музике и текстова и певача Бранислава Бабића Кебре стоји 25 година "пловидбе у мору" различитих околности које су пратиле овдашњу рок сцену. Група је свирајући прошла многе фазе – од панка и утицаја новог таласа до некомерцијалног попа. Кебра и музичари који су чинили бенд добијали су многе епитете, а један од најупечатљивијих јесте да су "најемоционалнији домаћи рок састав".

Прошле године "Обојени програм" објавио је осми албум под називом "Да ли је то човек или машина". Без велике помпе и присуства у медијима група је, дан за даном, представљала албум на многобројним концертима. Но, чини се да су нешто више свирали у Хрватској, него у нашој земљи, а на питање да ли је до тога дошло плански или стицајем околности, Бранислав Бабић Кебра одговара:– То није било осмишљено. Просто нисмо хтели више да свирамо овде или онде, већ је у неким срединама већа заинтересованост за оно што ради "Обојени програм". То можда није ствар ни средине већ одређених људи који негде живе. Ако се има у виду колико је био заступљен у медијима, мислим да је албум одлично прошао код публике. Али, то сада повлачи неке друге теме о нашој сцени и заинтересованости људи за музику уопште и све би могло да се претвори у тужну причу, а не би требало бити тужан већ живети лепо и са оптимизмом.

Кебра каже да ја свеопште стање лоше, али да би баш зато требало да свет око нас гледамо на лепши начин.

– Ако стално кукамо онда људима који су креирали стању у којем живимо дајемо више на значају. Професионално бављење музиком у Србији подразумева да си герилац. Ипак, охрабре ме реакције људи који су чули оно што ми стварамо. Волим када публика има различито мишљење о нечијем раду. Мислим да је једна од сврха у уметности да једно дело буде подложно другачијим тумачењима.

Кроз године каријере "Обојени програм" је, према оцени овдашње критике, оставио дубок траг на нашој рок сцени. Кебра мисли да не припадају ниједном правцу и да је то можда један од највећих квалитета бенда.
– Да нисам задовољан оствареним вероватно више не бих свирао. Током каријере група је имала и успоне и падове. Од тренутка када сам почео да радим у "Обојеном програму" из албума у албум смо се трудили да направимо један корак напред и да еволуирамо у музичком смислу. "Обојени програм" се мењао колико и свет око нас и у тим околностима смо се увек осећали добро. Понекад ми је веома глупо да хвалим оно што група ради, али, с обзиром да то не ради нико, осећам се дужан према људима који свирају са мном – каже Кебра.

После толико година на сцени и многих искушења која су га пратила за то време, наш саговорник каже да је било тренутака када је помишљао да престане да ради, али:

– Увек се трудим да после буђења кажем себи: "следи још један леп дан". Од свих послова у овој земљи вероватно је најтеже бити уметник. Можда не бих све сврстао у исти кош јер су многи уметници у некој врсти везе са политичким структурама. Пристојни и паметни људи који се не баве политиком већ поштено раде свој посао и живе прилично скромно. То је цена, али са причом "скромно ћу да живим али ћу урадити оно што сам намеравао" направићу себи да ми буде лепо и добро ћу се осећати због тога. Таква је ситуација у домаћој музици. Многи бендови са ових простора заслужују због свог квалитета да се нађу у врху европске сцене, али.... Мислим да ни концертне агенције не праве квалитетну селекцију кога би требало да доведу. Овде се све ради стихијски и нема едукације публике. Многи упоређују демо бендове који свирају на лошој опреми са светски познатим извођачима. Када би тим клинцима дао врхунску опрему ко зна шта би они све могли да ураде.

Осим музике, Бранислав Бабић Кебра је до сада објавио две збирке поезије и два романа. Писање је, како каже, његова велика страст.