Кад си рекао "А", мораш рећи и "Бе"

Немци нису намирили рачун прошлости ни са собом ни са другима, иако су то, у разним приликама и различитим поводима, и у једном и у другом случају, покушавали да учине.

Кад је реч о првом случају, са њом, сопственом прошлошћу, суочаваће се, чини се, вечно. Од овог другог неће одустати. Чиниће то најчешће притајено и наглашено обазриво, али готово заверенички упорно.

Прошлост је остала и опстала њихова стравична и недовршена прича. Њој се не да заиста да оде у прошлост, иако су Немци у њеном превладавању прешли болан, и импресиван, пут. Делом и гестом. Попут оног Брантовог, кад је у слеђеној тишини клечао пред спомеником жртвама у Варшавском гету, како би његови земљаци могли усправно да ходају.

Мора која траје и која притиска њихову садашњост. Као што ће притискати и њихову будућност: без подвлачења црте.

Јединствен и непоновљив случај. Из једноставног разлога што је и злочин почињен њиховом руком и у њихово име, у негативном одређењу јединствен, неспоран и по трагичним последицама непоновљив: холокауст.

Чињеница коју су дефинитивно прихватили на путу кроз катарзу, ка толеранцији и (стварној) демократији (уз денацификацију, којој, међутим, не би требало придавати превелику катарзичну вредност: већи шок и удар на "заверу ћутања очева" учинила је чувена (америчка телевизијска серија о холокаусту!) и кад се са њом неки (многи?) интимно нису помирили.

Рат историчара

Ово последње је, на свој начин, потврдио и први озбиљнији покушај ревизије непоткупљивих и неприкосновених чињеница: чувени "рат историчара" који је својевремено уздрмао (и поделио) немачку интелектуалну и политичку елиту и запрепастио (затечени) свет.

У покушају ревизије "историје победника", подухват у којем су учествовала нека од најугледнијих имена међу немачким историчарима, па и политичарима (неприкосновени баварски "краљ" и политички хазардер Франц Јозеф Штраус, на пример), учињен је дотад најамбициознији напор да се релативизује немачка кривица и злочин почињен немачком руком, укључујући и холокауст: нацизам и Хитлерова тиранија тумачени су, поред осталог, као пуки одговор бољшевизму и последица Стаљинових злочина.

Исход овог рата, у којем су "завереници" поражени, изоштрио је осетљивост света, посебно, и с разлогом, јеврејског, како према покушајима релативизације Аушвица, као стравичног симбола холокауста, тако и било каквог подвлачења црте. Та (пре)осетљивост, која је запечатила судбину једног броја истакнутих немачких политичара, само због несмотрено изговорене речи, умела је, међутим, у неким случајевима да запрепашћујуће заћути.

Бивши немачки шеф дипломатије Јошка Фишер дочекиван је тако с наглашеним уважавањем у Тел Авиву и Јерусалиму иако је оно што се збивало на Косову пре него што су разарајуће бомбе почеле да падају упоређивао неупоредиво – управо са Аушвицом: апсурд који би га у друкчијим околностима политички "убио", аминован је како би се оправдала агресија без оправдања и први немачки улазак у рат после оног великог рата – овога пута у америчкој режији.

Без подвлачења црте

Са жестоким реаговањем на готово бенигни покушај подвлачења црте суочио се бивши канцелар Хелмут Кол приликом прве посете Израелу: покушао је да издејствује "милост за касније рођене", за генерације Немаца који нису непосредно и активно учествовали у рату. Колов покушај мирења злочинаца и жртава на гробљу у Битбургу, у који је увукао тадашњег америчког председника Регана, претворио се у скандал међународних размера. 

Из оног фамозног "рата историчара" преживео је, управо тада "депонован потпис" за "активирање" такође потискиване, и такође експлозивне теме – злочина које су други починили Немцима – са варничењима која би с временом могла да се увећавају.

Та варничења се, за сада, и повремено, највише јављају на "линијама додира", у немачко–пољским и немачко–чешким спорењима око прошлости и историје, упркос чињеници да су сада и једни и други чланови исте, европске фамилије.

(Зло)дух прогнаних – а из више европских земаља, укључујући и нашу, протерани су после рата милиони Немаца – уплиће се, неочекивано или програмирано, у актуелне међудржавне односе и кад то званична (наизглед) не би хтела.

Једно време, с протоком толиких година, чинило се да би (не само прогнаним) Немцима, из психолошких и емотивних разлога, било драгоцено, и довољно, да са "друге стране" стигне макар реч јавног извињења за страдања и патње којима су и они били изложени.

Поверовао је у то очигледно и бивши чешки председник Вацлав Хавел кад је то учинио. Зарадио је због тога аплаузе и уважавања са оне стране границе. Кад су се аплаузи стишали, суочио се са немачком (политичком) изреком: кад си рекао А мораш рећи и Бе. То "Бе" у овом случају био је захтев да председник укине "Бенешове (први послератни чехословачки шеф државе) декрете", на основу којих је дошло до "пресељења" (у чешком жаргону) или "прогонства" (у немачком) неколико милиона (судетских) Немаца и одузимања њихове имовине. То, међутим, ни један Хавел није могао.

Успут: у тој равни су и наизглед самоникле идеје које се све учесталије и овде чују о судбини Другог заседања АВНОЈ-а и одлука које је донео, при чему се у први план истура идеолошка компонента а превиђају (случајно или намерно) неизбежне правне последице тог чина и у овдашњем (фолксдојчери, дунавске Швабе) "немачком контексту".