Kad si rekao "A", moraš reći i "Be"

Nemci nisu namirili račun prošlosti ni sa sobom ni sa drugima, iako su to, u raznim prilikama i različitim povodima, i u jednom i u drugom slučaju, pokušavali da učine.

Kad je reč o prvom slučaju, sa njom, sopstvenom prošlošću, suočavaće se, čini se, večno. Od ovog drugog neće odustati. Činiće to najčešće pritajeno i naglašeno obazrivo, ali gotovo zaverenički uporno.

Prošlost je ostala i opstala njihova stravična i nedovršena priča. Njoj se ne da zaista da ode u prošlost, iako su Nemci u njenom prevladavanju prešli bolan, i impresivan, put. Delom i gestom. Poput onog Brantovog, kad je u sleđenoj tišini klečao pred spomenikom žrtvama u Varšavskom getu, kako bi njegovi zemljaci mogli uspravno da hodaju.

Mora koja traje i koja pritiska njihovu sadašnjost. Kao što će pritiskati i njihovu budućnost: bez podvlačenja crte.

Jedinstven i neponovljiv slučaj. Iz jednostavnog razloga što je i zločin počinjen njihovom rukom i u njihovo ime, u negativnom određenju jedinstven, nesporan i po tragičnim posledicama neponovljiv: holokaust.

Činjenica koju su definitivno prihvatili na putu kroz katarzu, ka toleranciji i (stvarnoj) demokratiji (uz denacifikaciju, kojoj, međutim, ne bi trebalo pridavati preveliku katarzičnu vrednost: veći šok i udar na "zaveru ćutanja očeva" učinila je čuvena (američka televizijska serija o holokaustu!) i kad se sa njom neki (mnogi?) intimno nisu pomirili.

Rat istoričara

Ovo poslednje je, na svoj način, potvrdio i prvi ozbiljniji pokušaj revizije nepotkupljivih i neprikosnovenih činjenica: čuveni "rat istoričara" koji je svojevremeno uzdrmao (i podelio) nemačku intelektualnu i političku elitu i zaprepastio (zatečeni) svet.

U pokušaju revizije "istorije pobednika", poduhvat u kojem su učestvovala neka od najuglednijih imena među nemačkim istoričarima, pa i političarima (neprikosnoveni bavarski "kralj" i politički hazarder Franc Jozef Štraus, na primer), učinjen je dotad najambiciozniji napor da se relativizuje nemačka krivica i zločin počinjen nemačkom rukom, uključujući i holokaust: nacizam i Hitlerova tiranija tumačeni su, pored ostalog, kao puki odgovor boljševizmu i posledica Staljinovih zločina.

Ishod ovog rata, u kojem su "zaverenici" poraženi, izoštrio je osetljivost sveta, posebno, i s razlogom, jevrejskog, kako prema pokušajima relativizacije Aušvica, kao stravičnog simbola holokausta, tako i bilo kakvog podvlačenja crte. Ta (pre)osetljivost, koja je zapečatila sudbinu jednog broja istaknutih nemačkih političara, samo zbog nesmotreno izgovorene reči, umela je, međutim, u nekim slučajevima da zaprepašćujuće zaćuti.

Bivši nemački šef diplomatije Joška Fišer dočekivan je tako s naglašenim uvažavanjem u Tel Avivu i Jerusalimu iako je ono što se zbivalo na Kosovu pre nego što su razarajuće bombe počele da padaju upoređivao neuporedivo – upravo sa Aušvicom: apsurd koji bi ga u drukčijim okolnostima politički "ubio", aminovan je kako bi se opravdala agresija bez opravdanja i prvi nemački ulazak u rat posle onog velikog rata – ovoga puta u američkoj režiji.

Bez podvlačenja crte

Sa žestokim reagovanjem na gotovo benigni pokušaj podvlačenja crte suočio se bivši kancelar Helmut Kol prilikom prve posete Izraelu: pokušao je da izdejstvuje "milost za kasnije rođene", za generacije Nemaca koji nisu neposredno i aktivno učestvovali u ratu. Kolov pokušaj mirenja zločinaca i žrtava na groblju u Bitburgu, u koji je uvukao tadašnjeg američkog predsednika Regana, pretvorio se u skandal međunarodnih razmera. 

Iz onog famoznog "rata istoričara" preživeo je, upravo tada "deponovan potpis" za "aktiviranje" takođe potiskivane, i takođe eksplozivne teme – zločina koje su drugi počinili Nemcima – sa varničenjima koja bi s vremenom mogla da se uvećavaju.

Ta varničenja se, za sada, i povremeno, najviše javljaju na "linijama dodira", u nemačko–poljskim i nemačko–češkim sporenjima oko prošlosti i istorije, uprkos činjenici da su sada i jedni i drugi članovi iste, evropske familije.

(Zlo)duh prognanih – a iz više evropskih zemalja, uključujući i našu, proterani su posle rata milioni Nemaca – upliće se, neočekivano ili programirano, u aktuelne međudržavne odnose i kad to zvanična (naizgled) ne bi htela.

Jedno vreme, s protokom tolikih godina, činilo se da bi (ne samo prognanim) Nemcima, iz psiholoških i emotivnih razloga, bilo dragoceno, i dovoljno, da sa "druge strane" stigne makar reč javnog izvinjenja za stradanja i patnje kojima su i oni bili izloženi.

Poverovao je u to očigledno i bivši češki predsednik Vaclav Havel kad je to učinio. Zaradio je zbog toga aplauze i uvažavanja sa one strane granice. Kad su se aplauzi stišali, suočio se sa nemačkom (političkom) izrekom: kad si rekao A moraš reći i Be. To "Be" u ovom slučaju bio je zahtev da predsednik ukine "Benešove (prvi posleratni čehoslovački šef države) dekrete", na osnovu kojih je došlo do "preseljenja" (u češkom žargonu) ili "progonstva" (u nemačkom) nekoliko miliona (sudetskih) Nemaca i oduzimanja njihove imovine. To, međutim, ni jedan Havel nije mogao.

Usput: u toj ravni su i naizgled samonikle ideje koje se sve učestalije i ovde čuju o sudbini Drugog zasedanja AVNOJ-a i odluka koje je doneo, pri čemu se u prvi plan istura ideološka komponenta a previđaju (slučajno ili namerno) neizbežne pravne posledice tog čina i u ovdašnjem (folksdojčeri, dunavske Švabe) "nemačkom kontekstu".