Нове стратегије

Серија текстова коју данас завршавамо настала је тако што је дванаест истих аутора објавило своје прилоге и на почетку и на крају прошле године. У овој другој серији они су оцењивали шта је остварено од онога што су на почетку 2010. сматрали да је у Србији прво требало урадити.

Ово подсећање на раније формулисане циљеве и задатке код нас није уобичајено. Поготово није уобичајено да се изабрани политичари на крају године или на крају мандата осврћу на оно што су обећали да ће учинити. Нити постоји навика јавности да их на то подсећа.

У серији је уочена и неуједначеност (пр)оцена о томе шта је за Србију најважнији циљ. За некога је то борба за Косово, за некога економска ситуација и друкчија приватизација, за једног аутора то је стварање широког политичког консензуса међу водећим странкама, за другог је важно суочити се са увек истом овдашњом бирократијом, за трећег треба зауставити одлазак младих итд.

Лако је, с друге стране, било утврдити то да готово сви аутори сматрају да је на крају године стање у области о којем говоре теже него на почетку 2010., тако да се у многим сегментима суочавамо с већим проблемима него што је то било раније. Аутори су понудили и неке предлоге како да се лоши трендови ипак зауставе. Тако је Едислав Манетовић рекао да Србија треба да се бори за останак српског народа на Косову и Метохији подстицањем привредних инвестиција на подручјима на којима још има Срба. Српске тајкуне и друге пословне људе треба пореском политиком и разним правним инструментима подстицати да инвестирају у одређене делове Космета. Приштина и њени међународни спонзори не могу се томе противити, бар не јавно, а српска држава требало би да подели део ризика са онима који улажу у север Косова и енклаве. Занимљив је и предлог ,,нове стратегије транзиције” који је саопштила Вера Вратуша. Да подсетимо, она се залаже за поништавање нелегалних приватизационих уговора, за заустављање распродаје стратешких система јавних услуга (Телеком), за формирање домаће инвестиционе банке ради мобилисања домаће штедње усмерене у стратешке пројекте, за смањивање распона прихода, за организовање производно-потрошачких кооператива у власништву коопераната... Упозоравајући је и податак који је саопштио Мирољуб Лабус: Народна банка је за дванаест месеци продала чак 2,7 милијарди евра ради одбране динара, што је много већи износ од онога који држава очекује од продаје Телекома. Лабус зато сматра да треба радикално променити досадашњи начин одбране домаће валуте.

Ове предлоге наводимо само као илустрацију, јер простор нам не дозвољава да поменемо и друге, а верујемо да би било занимљиво чути мишљење представника државних институција о томе колико су ове иницијативе реалне и зашто они сматрају да, евентуално, нису оствариве.

Треба на крају рећи и то да је Биљана Ковачевић-Вучо такође била један од аутора прилога у јануару 2010., када је саопштила своје виђење значаја људских права и грађанске суверености („суштину људских права чини борба за бољи и квалитетнији живот сваког појединца…”). На крају године остали смо, нажалост, без новог текста Биљане Ковачевић која нас је заувек напустила прошлог априла.

Од сутра нова серија: Србија друштвених тензија