Голи оток и даље чека туристе

Сплит – Деценијама је та хрид у северном Јадрану била симбол репресије према политичким противницима комунистичког режима. Реч је, наравно, о Голом отоку, чији би један мали део, захваљујући дрвеном броду „13. мај”, некада намењеном за превоз затвореника, ускоро могао да започне свој нови живот, јавља Фонет.

Марко Башић, власник марине и ремонтног бродоградилишта Виници на хрватском острву Муртер, недавно је од пријатеља за само једну куну (13 евроценти) купио олупину дрвеног брода „13. мај” дугог 26 метара.

Документација којом располаже потврђује да је реч о једном од бродова којим су на југословенски гулаг превожени робијаши и терет. Кад су и брод и затвор у другој половини осамдесетих окончали свој радни век, „13. мај” је завршио у приватним рукама. Почетком деведесетих је допремљен у Крило Јесенице, познату базу дрвених једрењака за туристичка крстарења између Сплита и Омиша.

„Пријатељ из Крила ми је пре 10 месеци понудио брод који је седам година необновљен био привезан у луци, и претила му је опасност да потоне, јер је море почело продирати кроз труп. Нисам се ни тренутка предомишљао, јер ми је обнова старих бродова и страст, и љубав, и хоби, и посао”, прича Башић.

У његовом бродоградилишту на Муртеру на ремонту се налази неколико правих олдтајмера, међу којима и један из 1880. године. Сам Башић има дивљења вредну колекцију старих, пажљиво обновљених дрвених традиционалних бродова. Брод „13. мај”, изграђен 1950, само годину дана после доласка првих затвореника, у јако је лошем стању, и Башић ће вероватно од оригинала успети да сачува само део трупа, док је све остало заправо потребно поново градити.

У овом случају Башић би, међутим, могао да споји пријатно са корисним, јер планира да направи од „13. маја” излетнички брод, којим би се према уклетом острвцету могло ићи и у туристичке обиласке.

„Користићу га у туристичке сврхе, а можда и према Голом отоку. Сигуран сам да ће бити занимања гостију за обилазак, можда и међу некадашњим затвореницима”, каже Башић.

Идеја о туристичкој валоризацији Голог отока није нова. У Хрватској се досад појавило неколико пројеката оживљавања голе хриди. Све је, међутим, остало само на редовним излетима агенција на острву Крк и на обали испод Велебита, као и на ловишту које је организовано на Голом.

Било је идеја да се некадашњи затвор претвори у спомен-подручје налик Јасеновцу, али то се никад није остварило, за шта се одговорним обично сматра хрватско Министарство културе. Због тога Голи оток, осим уређеног пристаништа за излетничке бродиће, никад није испунио очекивања да ће постати велика туристичка атракција, нека врста „хрватског Алкатраза”.

Туристима који плате тридесетак евра за излет од Крка пружа се само могућност да прошетају по некадашњој казнионици и разгледају оронуле зграде у којима је никад тачно утврђен број затвореника оставио своје кости.

Голи оток и оближњи још мањи Свети Гргур су прве затворенике примили средином 1949. године и врло брзо су постали синоними обрачуна са присталицама Информбироа, да би касније тамо долазили и други противници тадашњега система.

У првој групи која је искрцана на потпуно пусто камено острвце, површине само пет квадратних километара, било је 1.200 затвореника. Њима је први посао био уређење будућих казнионица, али и погона за обраду камена и производњу „мозаик” плочица какве се и данас могу видети на терасама.

Кроз неколико деценија туда је прошло око 16.500 затвореника. Иако се о Голом отоку обично говори као о комунистичком логору за политичке противнике, на њему су, посебно у каснијим годинама, казну служили и „обични” криминалци.

Најпознатији брод којим су затвореници стизали у кажњеничку колонију звао се „Пунат”, и пре неколико година је уништен. Сада би у туристичку експлоатацију, чим обнова на Муртеру буде готова, могао да се укључи „13. мај”.

Башић истиче да му се, после неколико чланака у хрватским новинама, али и прилога на немачкој телевизији, већ јавио и некадашњи капетан тога брод, али и више затвореника који су баш бродом „13. мај” отишли на издржавање своје сурове казне.

„Ко зна, можда неки од њих пожеле отићи на место свога страдања баш бродом којим су то и некад присилно урадили”, закључује Башић.