Виде власнике, не виде систем

За све земље у којима се одвијала постсоцијалистичка трансформација (,,транзиција”) био је карактеристичан општи пораст друштвених неједнакости. У тим земљама прво се издвајао друштвени слој чији се положај заснивао на приватном власништву: његов материјални положај се далеко највише побољшавао. У извесној мери за њим je заостајала, с тим што је следила исти тренд, и политичка елита која је свој материјални статус такође поправљала у односу на раније стање.

Друга промена односила се на побољшање положаја средњих слојева у односу на мануелне раднике. Углавном, временом, долазило је до апсолутног пораста стандарда средњих слојева, али и до раслојавања унутар те групације. Највише поправљају свој положај они делови који су везани пре свега за стране корпорације, који опслужују финансијски сектор или припадају одређеним занимањима везаним за државне апарате. У првом периоду долазило је и до општег погоршавања положаја мануелних радника, до њиховог сиромашења, отпуштања с посла, до појаве великог броја незапослених. У овим земљама се погоршава и положај пензионера, а дошло је и до огромног пораста сиромаштва које је раније било релативно ретко.

Кад је о Србији реч, у њој се трансформација одвијала у две фазе, а од њих су зависиле и промене социјалне структуре. Прва фаза је из деведесетих година, кад друштвена неједнакост изразито расте, пре свега у корист економске елите. Али за разлику од других земаља, економска елита у Србији се, у две трећине случајева, формирала од припадника бивше номенклатуре – политичара, директора, оних који су користили дотадашње привилегије да акумулирају (они или чланови њихових породица) релативно велика богатства. Осим њих и припадника политичке елите, положај свих осталих делова становништва у апсолутном смислу се драстично погоршао, мада ни тада средња класа није нестала (како се понегде може чути). Она је и даље материјално била изнад мануелних радника, с тим што је и њен положај био погоршан. И код нас је, наравно, дошло до великог пораста сиромаштва, али се положај једне групације већ тада у целини релативно побољшао, а то су били приватни власници, у свим сферама, чак и у пољопривреди, и то у оним домаћинствима која су била предузетнички оријентисана. Исто тако, положај ситних предузетника се деведесетих година поправио у односу на стручњаке као експертски део средње класе.

Од 2000. године у Србији почиње друга фаза трансформације, када долази до побољшања материјалног положаја економске елите, али и до смене политичке елите, тако да је материјални положај нових политичара на власти углавном слабији од положаја њихових претходника. Ови налази се односе на период до 2005. године, а може се с разлогом претпоставити да се касније тај тренд мења у корист нових политичара на власти. Кад је о средњим слојевима реч, од 2000. њихов стандард расте у односу на деведесету, а положај им се побољшава и у односу на мануелне раднике.

Друштво се, у ствари, дели на четири групе. На најбогатије – економску елиту, којој се донекле приближава политичка елита. Затим долазе средњи слојеви, али се и они диференцирају тако што сад стручњаци економски напредују више него ситни приватни предузетници. Али, наравно, ако раде у страним фирмама, у неким веома успешним мањим домаћим предузећима, у финансијском сектору, па и на универзитетима, затим ако су лекари специјалисти итд.

Мануелни радници, пре свега квалификовани, чине трећу групу; њихов положај се апсолутно поправља, али они све више заостају за средњим слојевима. Најзад, у четвртој групи је наша сиротиња која се регрутује из групације неквалификованих радника, затим незапослених, па старачких сеоских домаћинстава, као и међу социјално маргинализованима (Роми, избеглице...).

Кад је о друштвеним сукобима реч, они су код нас фрагментисани, и то углавном зато што не постоје организациони облици који би повезивали припаднике угрожених група: нема политичких странака оријентисаних на њихову мобилизацију, нити се наши синдикати уопште на тај начин боре за побољшање њиховог положаја. Радничке партије су и у свету одавно окренуте првенствено ка средњим слојевима, а код нас озбиљних социјалдемократских странака и нема: оне које су се декларисале као такве су мобилизацијски неуспешне, а оне које се пост фестум декларишу као социјалдемократске (ДС) у ствари немају никакву социјалдемократску политику нити су оријентисане према радницима. То показују и гласачка усмерења радника који су више окренути ка популистичким странкама него ка онима које се представљају као социјалдемократске. Фрагментарност се зато јавља као важна одредница социјалних захтева; они су углавном усмерени ка властитом предузећу, или ретко ка ужој гранској групи. Незадовољни виде као кривца за свој положај власника фирме, а не виде систем који производи друштвени положај у који су доспели.

Социолог, професор Филозофског факултета у Београду

Сутра: Maли али радикални