Прагматична моралност

Знам да је читаоцима већ досадно да читају о Косову и чувеном дијалогу, али мислим да не би било згорег да после извештаја Дика Мартија укажем на неке његове аспекте који су можда мање били присутни у јавности. Као прво, мора се рећи да је овај извештај многе изненадио и збунио, а да је та конфузија и даље веома присутна код свих страна. Европске земље које су признале Косово и даље не знају како да се поставе према овом извештају јер он повлачи одговорност свих оних који су све време знали за аферу трговине органима али су због ширих политичких обзира одлучили да погледају на другу страну. Вероватно ће сви заувек запамтити презриви и бахати смех Бернара Кушнера на постављено новинарско питање о трговини органима као илустрацију дубоке дволичности. Иако се још не може никако говорити да ће било која земља поново размотрити своје признање независности, јасно је да ниједан шеф државе у Европи неће у догледно време журити с тим да се слика и рукује са представником Косова, нарочито ако он буде Хашим Тачи као нови-стари премијер. То се нарочито видело на примеру Швајцарске чија је министарка спољних послова одбила да прими награду од амбасаде Косова.

Ова конфузија се такође оцртава у Приштини али и у Београду. Влада у Београду је поприлично амбивалентна у вези са питањем да ли се уопште може преговарати са Хашимом Тачијем као гарантом будућег потенцијалног договора између Београда и Приштине. Овде у принципу постоје две димензије питања прихватљивости Хашима Тачија као саговорника. Једна је морална и повлачи за собом питање релативизације оптужби Дика Мартија. Јер ако Србија каже да може разговарати са Тачијем као представником косовских Албанаца онда то може бити разлог да и неке друге земље кажу да је он и њима прихватљив саговорник, што очигледно сада није. Нико неће бити већи Србин од Срба, како би Руси то рекли. Тој димензији се мора додати и чињеница да је имиџ Косова у Европи озбиљно пољуљан чињеницама да је претходни премијер Рамуш Харадинај у хашком притвору, а садашњи је предмет расправе чије ће прво „рочиште” бити 25. јануара на седници Парламентарне скупштине Савета Европе. Наравно, политичка оптужница може бити замењена и правном, али то је нешто што ће неизоставно водити у радикализацију политичких прилика на Косову. То, опет, може резултирати доласком на власт оних који се залажу за уједињење са Албанијом и прекид сваког дијалога са Србијом (Албин Курти).

Оваква процена је сигурно и била разлог због чега се председник Тадић прилично брзо одредио да је сваки легитимни представник Косова за њега прихватљив саговорник. То је друга димензија овог питања која се врти око практичне употребе Мартијевог извештаја за интересе Србије. У суштини, овде се има у виду да је Србији важније да добије повољно решење из дијалога са Приштином него што би то било неко суђење Тачију. Политика, иако понекад неморална, као дисциплина могућег и практичног намеће овакве дилеме које нису лаке. Такође, Тачи је сигурно свестан да се једино може „опрати” од ефеката извештаја Дика Мартија ако се у наредном периоду представи као „фактор стабилности” и као неко коме је стало до историјског договора са Београдом. Наравно, све би то било у циљу светле европске будућности уз благослов Брисела. Овде се мора додатно објаснити зашто су Београд и Приштина свесни да је извештај Дика Мартија једна врста поруке Европе да се мора што пре доћи до договора и да ово не сме бити још један у низу спољнополитичких промашаја ЕУ. Кључ је читање детаља у Мартијевом извештају.

Уколико погледате неке фусноте извештаја (конкретно, фусноте 24 и 25) видећете да се Марти позива на податке обавештајних служби Немачке, Италије, Велике Британије и Грчке, а ниједна од ових служби не би дала те податке без политичке одлуке својих влада. У томе се види да је ово својеврсна порука Приштини од европских центара да се више неће толерисати њихово искључиво ослањање на САД и саботирање како Еулекса тако и других европских иницијатива. Такође, поклапање са одласком Ђукановића и хапшењем Санадера је веома инструктивно. Сукоб око Косова између САД и ЕУ за њих је нека врста ограниченог конфликта где знају да неће суштински покварити међусобне односе али ипак не могу да дозволе другој страни апсолутну иницијативу.

Као неко ко долази из невладиног сектора морам да кажем да се поменута конфузија оцртава и на овом пољу. Уколико смо могли да захтевамо одговорност за Сребреницу, Мачкатицу, Суву Реку, за масовне гробнице у Батајници и хладњачу код Кладова, онда је неприхватљиво да домаће невладине организације из области људских права избегавају ово питање (уз изузетак Београдског центра за људска права). Немогуће је објаснити контраст између реакција на аферу Нобел, када се нису штеделе речи за „скандализована саопштења”, и ове тишине. Зар је могуће да нпр. Тим Џуда, поборник независности Косова, буде речитији од домаћих бранилаца људских права? Цивилно друштво у Србији мора да примењује једнаке стандарде у својим активности, а супротна пракса је нешто што је и довело до слабог домета цивилног друштва у јавној дебати.

Центар за нову политику