УСТАВ И ПОУКЕ ПРОШЛОСТИ

"Право је чудо колико се историја понавља", може се чути ових дана. "Онда смо имали спасавање Косова уз помоћ устава. И данас то имамо. Онда смо имали референдум. Имамо га и данас. Онда смо имали `прво устав, онда избори`. Исто то имамо и данас. Све је исто. И све ће исто да се заврши".

Најлакше је ову аналогију одбацити као површну. И доиста, земљом више не влада један човек и једна странка. Постоји не само плурализам станака, већ и несумњиви плурализам мишљења. А и нови устав збиља не одлучује баш у целости о судбини Косова. Али, историја се никада дословно не понавља. Отуда су све аналогије заправо делимичне. Ипак, оне су корисне, јер нам омогућавају извлачење одређених поука.

Први наук из ове аналогије могао би бити да је кампању за нови устав лоше сводити само на спасавање Косова. То може бити добар мотив за један део становништва. Али, и остали у новом уставу могу да виде напредак у односу на постојећи. Заштита људских права знатно је унапређена, повећана је независност судства, поправљена аутономија Војводине тако да не угрожава државно јединство, увећана самосталност општина, ојачана заштита уставности и законитости... Наравно, многи захтеви – разумни, али и они претерани – нису у овом предлогу нашли своје потпуно задовољење. Свако од нас може у Уставу наћи макар једно место са којим се не слаже. Али, огромна већина грађана Србије може се сложити са огромном већином уставних чланова. И то је оно што је важно. Овај устав збиља може да представља грађански, друштвени уговор.

Али, још битније, ово је устав који се може много лакше поправљати него претходни. Онако како се мења друштвена свест, друштвене вредности и он ће бивати унапређен. Свака незадовољна група више не мора да руши цео систем како би постигла свој циљ. Довољно је да придобије јавност за потребу другачијег решења. Друга је, наравно, ствар што многе групе никада не могу придобити већину за своје идеје. Када оне овај устав нападају као октроисан, то је често много више зато што знају да се њихове сопствене идеје само октроисањем могу наметнути овом друштву, него што је он збиља такав. Јер, ако грађани овај устав потврде на референдуму, биће после тога тешко властито радикално становиште наметати друштву под изговором да се тиме руше "темељи Милошевићевог система". Уместо "авангардних група", одлуку о темељним друштвеним нормама доносиће грађани. То може бити важна тачка у заштити демократије и народне суверености.

Једна поука би се могла тицати политике која из оваквог устава може да следи. Особито је важно знати за границе реалности и не поновити грешке из ближе прошлости. Могућа народна подршка новом уставу не сме бити злоупотребљена нити у унутрашњој, нити у спољној политици. Глас грађана за овај устав, наиме, само је глас за устав, а не и за само једну политику, спољну или унутрашњу. Након његовог доношења политика тек треба да се води. Јер, "косовска политика", која следи из овог устава, никако није једнозначна. Она се, рецимо, никако не може тумачити као бланко дозвола будућим управљачима за лагање, пљачкање или убијање, све у име заштите Косова. Обнова националног и патриотског духа, након ратног пораза, никако не сме бити увод у још једну индукцију националистичке хистерије, или у још један рат. За сваку будућу ескалацију, и за сваки могући рат, одговараће само они који су их изазвали – не овај устав и не они који су за њега гласали.

Отуда, "косовска" и "национална" политика које следе из овог устава морају да буду истовремено патриотске, разумне и хладнокрвне. Барем онолико патриотске, разумне и хладнокрвне колико ће то да буду и бирачи који за овај устав буду гласали.