Трајање у времену

У Ликовној галерији Културног центра Београда видели смо "Пројекат река Дунав", изложбу фотографија немачког уметника Андреаса Милер-Поле. Дунав није само највећи водени ток Европе, него и историјски извор земаља кроз које протиче. Временом је на његовим обалама никло мноштво насеља, па и споменика културе.

Радећи са фото-апаратом за подводно снимање, уметник у исто време бележи слој под водом, немирне таласе и позадински стафаж – архитектуру насеља на обали, градећи необичне спојеве и чудесне метафоре. Зато се простори који се виде на тим делима могу визуелно прочитати као "проширено време". Ако се гледалац заведе "уосећивањем" (израз из Фехнерове естетике) у визуре Беча, Братиславе, Будимпеште... деловаће отрежњујуће када Милер-Поле идиличном погледу један сасвим неестетски моменат супротстави – хидролошки садржај. Приликом снимања узимао је узорке воде са неких тачака реке и дао их на хемијску анализу.

Подаци о загађености воде – могу се прочитати на сваком експонату – уводе нови проблем. Тако се, упоредо, може видети да Дунав у свом току, од запада ка истоку, није само река која је надахнула стварање цивилизација и култура, него је и извор еколошких проблема. Да претња није наивна показало се већ приликом испитивања првог узорка воде, близу извора, код Баден-Виртенберга, где је проценат недозвољених хемикалија запањујуће висок. Шта ли се тек улива у Црно море? Андреас Милер-Поле (1951), изврстан уметник фотографије и промотор ове уметности, покретач је и уредник знаменитог часописа European Photography, па "Водича кроз европску фотографију" и низа других издања корисних за теоријско промишљање медија (нпр. едиције "Флусер", названа по филозофу Виљему Флусеру). Ова изложба, спој уметности и науке, по много чему је вредна гледања.

* * * 

Нове појаве у српској фотографији зачете средином деведесетих година протеклог века чине духовну, а и језичку формацију овог медија све сложенијом. Изложба Весне Мићовић (1965) у београдској галерији "Артгет" уклапа се у ту климу већ и по томе што није директан наставак традиције пикторијалног, естетизованог приступа. Удаљена је од домаћих навика јер ауторка припада оној групи стваралаца фотографије који теже да се уклопе у шире језичке и проблемске кругове – уместо да, како се у овој средини често захтева – одговоре на захтеве локалистичког затварања у овештале шеме и теме.

Један мотив, призор виђен са неке од новобеоградских зграда, поновљен је на свим експонатима, али како? Из слике у слику пратимо раст града кроз атмосферу која га окружује. Смењују се годишња доба, осунчане и сеновите стране улица, расту зградице, размештају се аутомобили попут дечијих играчака. Само на први поглед ти кадрови се граде сами од себе. За уметницу је ово питање сложеније од необавезног сплета околности – порука је о трајању у времену. Гледаоцу, пак, престаје да буде важно колико експоната има на изложби, будући да се идејни план временске транспозиције препознаје, поређењем, већ виђењем првих неколико дела. Након тога не постаје суштински различит, нити богатији. То је у исто време квалитет (способност аутора да идеју сажме у само неколико квадрата), а и опасност по целину (да са вишком већ препознатљивих секвенци буде све мање занимљиво за гледање/читање). Савремена фотографија, поред других проблема, суочава се и са особеним тумачењима у сопственим оквирима. Поред естетичких питања дошла су на ред и нека друга, сложенија, мање видљива, а не мање значајна – семиолошка. Осим нових могућности разумевања фотографског израза, ова изложба нуди и поуке које не треба занемарити.