Trajanje u vremenu

U Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda videli smo "Projekat reka Dunav", izložbu fotografija nemačkog umetnika Andreasa Miler-Pole. Dunav nije samo najveći vodeni tok Evrope, nego i istorijski izvor zemalja kroz koje protiče. Vremenom je na njegovim obalama niklo mnoštvo naselja, pa i spomenika kulture.

Radeći sa foto-aparatom za podvodno snimanje, umetnik u isto vreme beleži sloj pod vodom, nemirne talase i pozadinski stafaž – arhitekturu naselja na obali, gradeći neobične spojeve i čudesne metafore. Zato se prostori koji se vide na tim delima mogu vizuelno pročitati kao "prošireno vreme". Ako se gledalac zavede "uosećivanjem" (izraz iz Fehnerove estetike) u vizure Beča, Bratislave, Budimpešte... delovaće otrežnjujuće kada Miler-Pole idiličnom pogledu jedan sasvim neestetski momenat suprotstavi – hidrološki sadržaj. Prilikom snimanja uzimao je uzorke vode sa nekih tačaka reke i dao ih na hemijsku analizu.

Podaci o zagađenosti vode – mogu se pročitati na svakom eksponatu – uvode novi problem. Tako se, uporedo, može videti da Dunav u svom toku, od zapada ka istoku, nije samo reka koja je nadahnula stvaranje civilizacija i kultura, nego je i izvor ekoloških problema. Da pretnja nije naivna pokazalo se već prilikom ispitivanja prvog uzorka vode, blizu izvora, kod Baden-Virtenberga, gde je procenat nedozvoljenih hemikalija zapanjujuće visok. Šta li se tek uliva u Crno more? Andreas Miler-Pole (1951), izvrstan umetnik fotografije i promotor ove umetnosti, pokretač je i urednik znamenitog časopisa European Photography, pa "Vodiča kroz evropsku fotografiju" i niza drugih izdanja korisnih za teorijsko promišljanje medija (npr. edicije "Fluser", nazvana po filozofu Viljemu Fluseru). Ova izložba, spoj umetnosti i nauke, po mnogo čemu je vredna gledanja.

* * * 

Nove pojave u srpskoj fotografiji začete sredinom devedesetih godina proteklog veka čine duhovnu, a i jezičku formaciju ovog medija sve složenijom. Izložba Vesne Mićović (1965) u beogradskoj galeriji "Artget" uklapa se u tu klimu već i po tome što nije direktan nastavak tradicije piktorijalnog, estetizovanog pristupa. Udaljena je od domaćih navika jer autorka pripada onoj grupi stvaralaca fotografije koji teže da se uklope u šire jezičke i problemske krugove – umesto da, kako se u ovoj sredini često zahteva – odgovore na zahteve lokalističkog zatvaranja u oveštale šeme i teme.

Jedan motiv, prizor viđen sa neke od novobeogradskih zgrada, ponovljen je na svim eksponatima, ali kako? Iz slike u sliku pratimo rast grada kroz atmosferu koja ga okružuje. Smenjuju se godišnja doba, osunčane i senovite strane ulica, rastu zgradice, razmeštaju se automobili poput dečijih igračaka. Samo na prvi pogled ti kadrovi se grade sami od sebe. Za umetnicu je ovo pitanje složenije od neobaveznog spleta okolnosti – poruka je o trajanju u vremenu. Gledaocu, pak, prestaje da bude važno koliko eksponata ima na izložbi, budući da se idejni plan vremenske transpozicije prepoznaje, poređenjem, već viđenjem prvih nekoliko dela. Nakon toga ne postaje suštinski različit, niti bogatiji. To je u isto vreme kvalitet (sposobnost autora da ideju sažme u samo nekoliko kvadrata), a i opasnost po celinu (da sa viškom već prepoznatljivih sekvenci bude sve manje zanimljivo za gledanje/čitanje). Savremena fotografija, pored drugih problema, suočava se i sa osobenim tumačenjima u sopstvenim okvirima. Pored estetičkih pitanja došla su na red i neka druga, složenija, manje vidljiva, a ne manje značajna – semiološka. Osim novih mogućnosti razumevanja fotografskog izraza, ova izložba nudi i pouke koje ne treba zanemariti.