Tri konjička komada

U stvaralačkom konceptu Dušana B. Markovića (1948) svaka nova izložba predstavlja projekat koji je u svojoj idejnoj, tematskoj i prostorno-ambijentalnoj celini fokusiran na određene fenomene. Tako i provokativni naslovi njegovih prethodnih izložbi „O deobi“, „O rodoslovu“ ili „O kastraciji“, radovi promovisani takođe u ovom zahtevnom izlagačkom Paviljonu 2006. godine, referišu na subverzivnu igru u kojoj je dekamuflirana vizura angažovanog čitanja stanja našeg vremena i uznemiravajuće socijalne stvarnosti. I ova nova postavka simptomatičnog naslova „Tvorac tornada“ u vizuelnim slojevima radova istražuje bremenite relacije istorijskog i savremenog, poentirajući tom idejom ciklično ponavljanje agresivnih (često apokaliptičnih) događaja koji markiraju latentnu neizvesnost u sezonama rata ili mira, na lokalnom terenu ili u svetu, svejedno. Svakako, vera u moć stvaralačkog čina i život umetnosti generišu iskustva ozbiljnih iskušenja kao i dozu autorovog sarkazma i skepse.

Karakter promišljenih i racionalno konstruisanih formi, u čijoj osnovi je svođenje vizuelnog na znakovno, danas već gledamo kao rukopisnu ortografiju koju Dušan Marković predano neguje. Konstruisan višedelni objekt, načinjen od drveta i akrilne paste, predstavlja razuđenu arhitektonsku jedinicu u kojoj je plastična forma vizuelno potencirana bojom. Ova simbioza boje i forme, u radovima postavljenim u prostor, na zid ili pod galerije, iščitava se kao specifičan izgled umetničkog predmeta, u ovom slučaju skulpture-objekta ili slike-objekta. Naime, ono što su kritičari već zapazili u Markovićevom radu – označeno kao skulpturalnost slikarskog i pikturalnost skulptorskog – i ovom izložbom se potvrdilo. Upotrebom plastičnih komponenti autor je istakao puls materijala, njegovu sintetičku oporost, grubu i mat teksturu. U svom intenzivnom hromatskom dejstvu, u kontekstu galerijskog ambijenta, izložba „Tvorac tornada“ deluje kao vitalna ideja realizovana u poznatom jezičkom modelu. U tom jezičkom modelu, insistirajući na konceptu primene sintetičkih materijala i hibridnoj simbiozi između slike i skulpture, fragmentarni model osmišljenih prostornih situacija oslobođen je hijerarhičnog koda. U ikoničnosti ovih mutanta ciničnost, fragmentarnost, sceničnost, izmeštenost, agresivnost i/ili retoričnost interpretirani su žestinom hromatskog dejstva i sceničnim karakterom ovih iskonstruisanih produkta, vrsti prostornih slagalica.

U tako oslobođenom prostoru za dijalog čita se kompleksni rad „Tvorac tornada“; on je raslojen i na dodatne tematske blokove „Oplakivanje“ i „Tri konjička komada“, a oni na svoje pojedinačne situacije i konstrukte čiji naslovi „Pred sudom“, „Ostale su samo šake“, „Pucati sa strane“ ili „Vojnički sanduk generala Zlatanovića“ pojačavaju vizuelnu znakovnost koncepta ovog projekta. Sam naslov „Tvorac tornada“ i njegove unutrašnje celine, kao svojevrsne vizuelne ambleme, Marković je lucidno obrazložio locirajući ovaj izbor i njegovu kontekstualizaciju u okvire različitih kulturnih sfera i značenja. Simptomatičan je i naziv jednog od radova „Grupa koja je osmislila hladni rat u kulturi“. Pored toga što preti ubijanju iluzije o značaju i stvarnim vrednostima kulture i njenim referentnim tokovima, njegova današnja aktuelnost asocira na paradigmatičnu i uznemiravajuću knjigu Fransis Stonor Saunders „Hladni rat u kulturi“. Dodatna tema da nema potrebne finansijske podrške pa ni kataloga izložbe samo produbljuje već postojeći jaz o našoj realnosti na kulturnoj sceni.

Dušan Marković, ambiciozan i posvećen, autor velike stvaralačke energije i produkcije, četiri decenije je aktivan na umetničkoj sceni. Njegov poetski model koncentrisan na hibridnu simbiozu slike-skulpture ili skulpture-slike i primenu sintetičkih materijala, zapravo je učinio da je ostao usamljeni i postojani glasnik na savremenoj likovnoj sceni.