Грејање из конзерве

Беч је први град Европске уније у коме су грађани још 1996. године почели да добијају енергију за грејање, топлу воду и клима уређаје – спаљивањем отпада. Данас се чак 720.000 домаћинстава у главном граду Аустрије на овај начин греје и хлади, а план је да до 2008. године свака општина у граду на Дунаву добије постројење за прераду отпада.
И у Базелу, у Швајцарској, велики део отпада из хемијске индустрије бива прерађен. Добијена енергија користи се као гориво за ту исту индустрију, на пример за процес дестилације, али и за рад самих постројења који прерађују ђубре из индустрије.

Колико се прерада отпада озбиљно схвата у овим земљама илуструје и податак да је око 40.000 Аустријанаца запослено у овој грани чији је годишњи приход, процене су, око 40 милијарди евра.

На основу обавезе проистекле из чланства у великој европској породици (неминовно чекају и нас у Србији, уколико желимо да им се придружимо), ове државе нарочито у последње две године раде на прилагођавању законодавства и праксе искоришћавања отпада.

Ово су неки од података које су изнели представници компанија две земље на округлом столу "Енергетска и економска валоризација отпада" одржаном у оквиру сајма екологије ЕКО ФАИР-а у организацији компаније МИТЕКО из Београда и Београдског сајма.

Томас Лајтнер, директор продаје Бечких електрана, изнео је и податак да у главном граду Аустрије 94 одсто сировина за добијање енергије користе са бечког отпада. Његов земљак, Андреас Магнес, менаџер управљања отпадом у фирми "Јакоб Бекер" из Клагенфурта истиче да је то скупа грана, али да се сваки уложени цент врло брзо исплати.

Он је рекао и да здрава, незагађена животна средина мора да кошта. Тако, на пример, просечно домаћинство у овом градићу услуге одношења, разврставања, одлагања, прераде отпада, у зависности од количине коју породица "произведе", плаћа од 25 до 50 евра месечно.

Представници српских компанија и државних органа, међутим, износили су другачије податке. Бранислав Божовић, секретар за заштиту животне средине у Београду, казао је да у нашој земљи још није спроведена конвенција из Базела која предвиђа да се и управљање опасним отпадима "спусти" са републичког на локални ниво.

– Град има надлежност над комуналним, а Република над опасним отпадима. Зато нам је приоритет да уредимо депонију у Винчи где су и рађена нека снимања о могућности искоришћења депонијског гаса – рекао је Божовић и додао да се у главном граду Србије још увек не сортира отпад на извору, нити се сортиран одлаже. ЈКП "Чистоћа" је поставила пре неколико месеци посебне контејнере за ПЕТ амбалажу и папир и резултати су изузетни – прецизирао је он.

Гордана Перовић, директорка Агенције за рециклажу, сматра да је Србија још далеко од европских оквира.

– Ипак, пре само пре три године када је одржан први ЕКО сајам тек смо учили шта је отпад, а ево сада разговарамо о начинима његове валоризације – рекла је она и подсетила да се земље чланице ЕУ комуналним отпадом баве више од четврт века, а да је код нас питање отворено пре пет, шест година.

– Не заборавимо да смо пре само 16 година добили први закон о заштити животне средине и да је онај о отпаду на снази од 1996. године. Акт предвиђа релативно високе казне за правна и физичка лица за неадекватно одлагање отпада, али је ту посебна тема да ли инспекцијске службе раде свој посао – указала је Гордана Перовић.

По њеном мишљењу, спалионице су за нас још далека будућност, али рециклажа може постати нова привредна грана. И представница војвођанског секретаријата за заштиту животне средине Светлана Марушић сложила се са тим да је управљање отпадом у овом делу Србије незадовољавајуће, као и у осталим деловима државе.

--------------------------------------------------------------

Зашто директорка црвени

Лидија Амиџић, директорка Завода за заштиту природе Србије, на скупу је признала да црвени када страну делегацију одведе у природно добро које је "богато" ђубретом.

– Прибојавам се да нећемо моћи ни да достигнемо стандард ЕУ који налаже да најмање 10 одсто територије мора бити под заштитом. У Србији је то сада 6,15 одсто али ако се настави загађивање и немар, плашим се да нећемо моћи ни то да сачувамо – упозорила је она.

Дивљу градњу она је навела као тренутно највећу претњу оазама природних добара.