Вацлав Клаус, Европа и ЕУ

Следећих дана у посету Србији долази чешки председник Вацлав Клаус, један од њених пријатеља и веома занимљива политичка личност која мало кога оставља равнодушним. У мору безличних политичара који понављају уобичајене пароле Клаус делује као високи интелектуалац критичке оријентације. Има своје мишљење о свим битним савременим проблемима и уопште га не крије.

По убеђењу је класичан либерал: будући да потиче из бивше комунистичке земље, изузетно му је стало до заштите слобода, и појединца и националних држава, и не прихвата њихово ограничавање ни из каквих разлога, а посебно не оних лоших. Као економиста, заступник је слободног тржишта и против ширења државне регулације. Размишља стратешки и развија пријатељске односе са Русијом и Кином, што му се понегде замера, једнако као и противљење проглашењу независности Косова и целој политици према Србији поводом Косова. Не верује ни у савремену мантру глобалног загревања људског порекла и тиме изазива критику моћног еколошког лобија.

Оно што Клауса највише разликује од већине колега не само из источне, већи западне Европе јесте сложен став према Европској унији. Називају га често евроскептиком, што, прецизно говорећи, није тачно. Он јесте скептик према Европској унији онаквој каква је и у ком се правцу развија, али не и генерално према идеји европског повезивања.

Клаусови ставови према европским темама најјасније су изражени у књизи Европа и ЕУ, која је прошле године објављена и у српском преводу. Ради се о збирци текстова насталих у распону од готово две деценије, писаних различитим поводима и намењени различитој публици.

Основна тема за Клауса је суштински карактер Европске уније: шта се хоће од политичке интеграције и да ли је она линеаран процес који ће све више напредовати у свим областима до стварања централизоване државе или не. У тој вечној дилеми између немачко-француске оријентације на продубљивање и британске на проширивање ЕУ Клаус је свакако на страни ових других.

Клаус не жели европску супердржаву која би се носила са америчким или азијским изазовима, већ очување националних држава у свој њиховој различитости. Не прихвата европску федерацију у којој се постојеће државе суштински своде на федералне јединице или чак регионе, будући да то подразумева насилну унификацију, хомогенизацију, стандардизацију европског простора, већ жели очување идентитета сваке државе и сваког народа.

Посебно му смета бриселска бирократија. Први разлог је њена изразита регулаторна амбиција, тј. нелиберална тежња да се регулише социјални и економски живот у великој мери – од тзв. социјалних права, која нарушавају општа људска, грађанска, до трговинских, индустријских и сличних антитржишних политика. Други разлог је њен демократски дефицит, односно чињеница да се не бира на изборима него именује. То што нема демократски легитимитет чини је неодговорном грађанима и народима Европе, а што је усмерава на неполитичко, техничко и прагматичко деловање, уз негирањекласичних политичких механизама. И треће, нервира га наметнута политичка коректност, где се слободно критичко преиспитивање пута којим иде Европа представља као издаја европских идеала, а онај ко то покуша као човек опасан по интересе грађана.

И шта је Клаусов циљ? Како рече, Европа економске слободе, Европа малих влада које не проширују своју моћ, Европа без државног патернализма, Европа без псеудоморалистичке коректности, Европа без интелектуалистичког снобизма и елитизма, Европа без наднационалних и целоконтиненталних амбиција. Једна либерална, космополитска Европа ослоњена на еволутивну интеграцију, што значи на слободу кретања људи, робе и капитала, на конкуренцију правила, политика и закона, па и конкуренцију култура и образаца понашања. Засновану на сарадњи и пријатељству, без свемоћног Брисела и непотребне унификације.

Историја је, бар за сада, изгледа дала за право Клаусу. Пројект европског устава је неславно пропао, а усвајање његове разводњене верзије било је могуће само недемократским избегавањем референдума. Текућа финансијска криза оголила је слабости конструкције Европске уније. Поново се отварају питања идентитета ЕУ и принципа на којима (би требало да)почива. Евроентузијазам је спласнуо и све више их се пита хоће ли оваква Унија преживети озбиљне изазове.