Живот као реприза

Сатерани немаштином и турбулентним годинама уз телевизоре, ограђени мрежом реприза, као шарани у плиткој води непосредно пре излова, гледамо шта нам раде. А ТВ риболовци подвикују: „Ви сте то тражили! Хтели сте ТВ серије! Прихватили сте их као свој други живот, а свака серија мора да има и свој крај!”

Пратимо исте домаће серије по више пута, исте домаће филмове и питамо се. Има ли разлике код таквих реприза од оних у позоришту, када сваке вечери глумци покушавају да начине нову представу, или на концертима, када извођачи истих дела од „реприза” успевају да направе премијере? Како то да са истом пажњом гледам у 2010. години тридесет и другу репризу истог Чаплиновог филма, а да ми филм нису учинили досадним? 

Пред Нову годину поновио се филм Лајање на звезде препун младих талентованих глумаца који су, после, постали познати и успели глумци. Младалачки хумор тог филма, драмски мотивисан, врцав, делује као освежење, има у њему довољно кисеоника да се и под старе дане праћнемо од радости што је начињен. А онда, по десети пут, гледамо репризе плитких филмова у славу певачице, недостојне ТВ спотова, због којих више дана мењамо програм када чујемо њену песму која нам је увек била драга. После уследе пројекције филмских комедија са Гидром које су деловале као репризе и када су први пут емитоване. У њима једино Јелена Жигон глуми као да верује у плитку „фолклорну” причу насталу од монтажа готових ситуација у разним варијантама.

 С друге стране, не смета нам што се по не знам који пут понови божићна прича о намћорастом, задртом адвокату који се на Бадње вече сасвим измени, али нас заболи када на више канала гледамо исти ток-шоу – петоро или седморо певача или водитеља седи и тобож прича о себи, смејући се на све и свашта – у којем учесници због личне афирмације папагајски понављају исту реченицу да је протекла година за њих била добра и да такву желе и следећу. Још теже нас погоде репризе ријалити програма, намештени сукоби у њима, бирани типови који не би постојали без надимака, стајаћи заплети. Не, то су све нове емисије, које се, додуше, на парче репризирају док трају, али оне подсећају на репризе у целини зато што их исти мозгови смишљају.

И мајстору Мештровићу дато је превише простора за спомен-обележја! Испало је да се понављао. Његове спомен-скулптуре исувише личе једна на другу, попут дијалога у серији Павићевих серија. У паради младих певачких талената читаве генерације пропевају напрасно. Лепо је имати толико добрих певача, али, забога, они певају једну те исту песму. За њих се штанцује музика која ће оставити за собом незнатан траг. Ти млади људи, често, готово не верују у чему су се нашли. У шеми репризирања ни овде се не бирају средства. Ако су, по угледу на Доминга, Паваротија и Карераса, више као досетка, могли у фраковима да запевају Илић, Цуне и Тозовац, три млада пиколо пингвина у новогодишњем програму 2010/2011. деловала су јадно. Сигуран сам да би лепше пливали но што су певали. Да није, срећом, истовремено репризиран наступ трија Илић – Цуне – Тозовац, не бисмо знали зашто су ови певачи из пиколо – параде фармерке заменили фраковима. 

Репризе ТВ серија најпогубније су, јер дуго трају. Ту се ми, шарани у плиткој води, начисто трезнимо. Ипак, наша најдужа ТВ серија јесте пренос седница Скупштине. Подсећа на репризу ТВ серије јер у њему наступају исти глумци. Тако унапред знамо како ће да гласе реплике појединих политичара, какве ће да праве гримасе. Репризирана ТВ серија Бела лађа ипак је само бледа пародија онога што се збива у вишепартијском једноумљу. Јер, посланици се, сада, лепше облаче, боље се изражавају, за говорницом нам све лепше и лепше ствари обећавају. Плашим се да ћемо једнога дана и сами пожелети да нам емитују седнице Скупштине. Макар и репризно. 

Али, репризе одистинских ТВ серија треба заденути за појас. За нама је рекордна година реприза ТВ серија, а то може и да шкоди. Ако смо и уживали у ТВ серији Село гори, а баба се чешља, макар због душевности људи (успелих ликова) и живописности Поморавља, после дугих спотова којима се најављују наставци, после продужења серије чак и по цену да син Драган доживи и трећи пубертет, после увођења актуелних тема: бела куга, судбина Срба у Босни, измирење четника и партизана – репризе су нам помогле да наслутимо да је неко ову серију схватио као национални пропагандни пројекат. То је помело и аутора. Уместо да настави да пише сценарио срцем, улетео је у ТВ серију „с тезом”. Управо је то допринело отклону од ње. Да не би било дилеме о чему је реч, као и да неко не би успео да избегне гледање, јер серија дуго траје, емитован је филм монтиран од снимљеног материјала. И реприза, и наставак серије, и филм, све у једној години.

Толико је током 2010. године грађански ТВ сервис репризирао ТВ серија да не може да се определи коју да издвоји, па су све испале „најгледаније”. А то обиље репризираних ТВ серија као на длану открива читаву нашу ТВ прошлост, позамашан део наше духовности. Схватимо да се и наш живот репризира, да је постао део ТВ серије о нашим животима у Србији последњих деценија. Из године у годину живот нам одређују исти ликови и исте ситуације. После некадашњег популарног лика: „Извињавамо се, много се извињавамо!”, сада нам се из угашеног моравског села обраћа Драгојло, у име аутора свих домаћих ТВ серија: „Немојте да се љутите!” Не љутимо се, Драгојло, јер смо ми то тражили.

А онда започне реприза ТВ серије Време фресака. О њој готово да нема ни трага у штампи, иако се репризира после тридесет година. Иако је то посве нови приступ фрескама, другачији од оних шаблонских туристичко-образовних. Са мало речи, сликом и звуком, промичу пред нама слојеви фресака, нижу се ликови, групни, руке, очи, иза избледелих лица почињемо да препознајемо и себе, камера подиже у небо разваљена светилишта. Све то праћено је музиком белога шума, до којега се долази када загледани у сунце од бола зажмуримо. Тад чујемо светлост. Бели шум ове ТВ серије прати кадрове у којима се људи мире са Богом и вековима. ТВ серију Арсенија Јовановића Време фресака гледам и слушам први пут. Остаће за мене премијера и када, и ако, буде репризирана.