Пописивање, оптуживање, обећавање

Само наизглед може да се чини да се пописна статистика људи бави само црвеним крвним зрнцима. Као и све овде, али и тамо, у региону, попис становништва је и те како политика.

Резултати устаљеног једнодеценијског ажурирања демографске, економске или социјалне националне слике одређују много важне ствари: утичу на међусобне односе држава, нехотично отварају старе ране, питају зашто изумиремо, упозоравају на неиспуњена обећања.

Шта ће свако у региону добити? Кредибилни статистички извор појединачних података о нашим животима. Свакако. Бројчане потврде етничких чишћења? Несумњиво. Верски прекомпоноване просторе? Наравно. Уједначавање пописне документације са изборним списковима? Можда.

Онај ко попис буде схватио као нов повод оптуживања и мржње, може да буде задовољан. Да, хладна статистика ће потврдити многа зла која су се догађала на овим просторима последњих деценија.

Онај ко је спреман да се окрене будућности попис ће доживети само као печатирање нове реалности. Све зависи како на овај подухват гледате.

Попис у Србији, планиран за април, одложен је за октобар. Није било пара у буџету па је морала да уследи финансијска помоћ Европске уније.

То значи да каснимо с давањем прецизних података, укључујући и оне који се траже у упитнику из Брисела. То такође значи да ћемо за закашњењем доћи до претприступних фондова.

Не знам колико је то добро за власт. Резултат рада неких 50.000 пописивача тражи времена да буде обрађен. Није ово Кина, где је потребно 6,5 милиона пописивача. Није ни Индија, која је решила да попише своје бескућнике.

Рекло би се да посао није сувише компликован, али скенер нације добићемо ипак тек почетком 2012. – у предизборној години.

Не верујем да ће се званичној Србији допасти открића статистике. Биће ту болних подсећања. Анкета ће нас вратити на много тога што несвесно потискујемо у заборав.

Попис ће, рецимо, Србију поново суочити са „белом кугом” која њено становништво сваке године смањује 30-35 хиљада. Једна Кикинда мање.

Подсетиће и на масовно бекство младих умова. Уз Ирце и Мађаре смо трећи народ на свету коме је дијаспора тек нешто мања од матице. Примораће нас да поново размислимо зашто смо четврта нација у свету по песимизму.

Шта мислите, колико ће људи одречно одговорити на питање пописивача да ли су рачунарски писмени? Какви црни компјутери! Образовни систем српског 21. века мери се јаком трећином становништва која је неписмена или „технички писмена”.

Колико ће припадницима армије од 700.000 оних који живе испод границе сиромаштва цинично деловати питање о броју станова или кућа које поседују, а тренутно у њима не живе.

Шта мислите, зар неће отпљунути и прозвати све свеце подмићеним политичарима, тајкунима и читавој колекцији сецикеса.

Добро је што ће се први пут после пола века извршити попис пољопривредних домаћинстава с најмање 0,5 хектара обрадиве земље. Дајте коначно да видимо да ли је Србија земља која може да храни пет-шест пута више становника него што има, или ћемо проширивати листу пољопривредних производа које увозимо. И ти подаци ће нас жацнути.

Један од најзанимљивијих пописа биће у априлу на Косову и Метохији. Прва регистрација становништва после чак три деценије, прва после три неуспешна покушаја од бомбардовања 1999.

Пошто, за разлику од БиХ, међународна заједница инсистира, косовске власти намеравају да попис спроведу на читавој територији, укључујући и северни део где доминантно српско становништво константно пружа отпор иницијативама и потезима централних власти у Приштини.

Ето белаја. Ето прилике да пасионирани овдашњи академици и историчари подсете да је на Косову 1929. живело 61 одсто Срба, док попис 1981, спроведен под контролом тадашњих покрајинских власти, бележи да 77,48 одсто тадашњег укупног становништва Косова чине Албанци.

Како се, не без разлога, страхује да велики број протераних Срба неће бити у прилици да буде обухваћен пребројавањем, Београд најављује да се најављеном попису треба успротивити свим политичким средствима.

Бојкотовати га, као што су Албанци то учинили 1991. Не дозволити „легализацију етничког чишћења Срба са Косова“.

Како је својевремено из Републичког завода за статистику Србије било најављено да ће се током пописа у Србији обави и попис на Косову, претила су два истовремена пописа.

Пада ми на памет да кашњење пописа у Србији можда и није случајно. Да ми сачекамо шта ће бити с првим пописом на Космету. Да видимо шта ће бити од дијалога Београда и Приштине.

Ако у пописној години погледамо око себе, изгледа да ће ретка утеха долазити из Босне и Херцеговине, где је последњи попис обављен пред рат 1991. Тамошњи политичари ни око пописа немају усаглашен став.

Због парализе власти, постоји оправдана бојазан да ће БиХ остати једина европска земља у којој ове године неће бити пописа становништва.

То би значило да неће бити прецизне евиденције не само о променама популационе структуре током и после година рата, већ ни података о разарањима у којима су нестале хиљаде стамбених зграда, безброј фабричких хала, школа, комуналних и других објеката.

Проблем је чисто политички.

Бошњаци се позивају на позицију ЕУ и стандарде Евростата и траже да да попис не садржи обавезу изјашњавања о верској, националној и језичној припадности. Сматрају то „легализацијом етничког чишћења”, једне од најстрашнијих последица рата у БиХ.

Највеће жртве етничког чишћења били су Хрвати, узвраћају лидери босанских Хрвата, позивајући се на податак да данас у БиХ живи 43 одсто Хрвата мање него што их је било почетком 1992.

Хрватске и странке из Републике Српске страхују од унитаризације и централизације Босне. Неки компромис је нађен, мада недовољан, па су сви изгледи да ће РС спровести попис само на територији свог ентитета.

Економске последице расправе о попису могу да буду несагледиве. Европска комисија већ је упозорила власти да ће БиХ још више заостати за суседима у процесу европских интеграција уколико се попис не спроведе 2011.

Високу политизацију неће избећи ни априлски попис у Црној Гори који предвиђа да се грађани изјашњавају о националној и етничкој припадности као и о језицима препознатим у Уставу ЦГ.

Опозиција страхује да ће власт покушати да смањи проценат грађана који се изјашњавају као Срби, да ће посебно појачати притисак на грађане који су се на прошлом попису изјаснили да говоре српским језиком.

Асимилаторски процеси не воде у будућност већ у прошлост, узвраћају опозиционари доказујући колика је и данас фреквенција употребе историје на овим просторима.

Следе позиви црногорским Србима да се изјасне као верници Српске православне цркве. Владика Амфилохије већ грми с ове стране. Попис прети да пољуља унутрашњу динамику Црне Горе и додатно дестабилизује ионако крхке односе Београда и Подгорице.

Ни грађани Хрватске неће бити поштеђени политизације када у априлу буду давали одговоре на 45 различитих питања, укључујући и она из интимног живота, као рецимо „Да ли живите у истополној заједници“.

Мирнодопско време учинило је да више не постоје појмови попут „избеглица“ или „прогнаника“, али пучанство тражи да се утврди зашто се годишње у Хрватској роди 41.000 беба док умре чак 54.000 људи.

Колики је број Хрвата у БиХ? Бискупи траже да се попис 2011. искористи као последња прилика да би се установио број жртава комунизма.

Пописа ће у априлу бити и у Македонији. Упитници и методологија пописа су већ припремљени и, како је речено, не очекују се проблеми политичке природе јер су испоштовани утврђени стандарди. Пописни образац ће садржати и питања о верској и етничкој припадности, на која је одговор – обавезан.

Тако ће бити и у суседној Албанији. У склопу пописа бележиће се национални и верски састав, све у напору на окончању учесталих неслагања по питању тих бројки. Стручњаци тврде да ће се тиме многим Албанцима омогућити да пригрле грчко држављанство и искористе веће пензије које Грчка плаћа својим мањинама.

Све у свему, много статистичких истина и не мање практичних проблема. Слика Балкана 21. века, у предворју ЕУ.