Лекина тврђава у срцу Београда

Зграда са кућним бројем 82 у београдској Улици кнеза Милоша, скоро пола века знана је као седиште некада једне од најмоћнијих фирми бивше државе – Југословенског речног бродарства. Широј јавности, међутим, мање је познато какве тајне чува иза своје сиве камене фасаде. Пре ЈРБ-а, на овој адреси налазило се од 1952. седиште Врховног суда Југославије, а пре њега још једне савезне установе – Одељења за заштиту народа – Озне, југословенске контраобавештајне службе.

У овој згради годинама је радио Александар Лека Ранковић, легендарни шеф службе државне безбедности и југословенске полиције. Трагови некадашњег присуства службе и данас постоје, посебно у великој сали са стотинак места, у којој је Ранковић одржавао колегијуме. Унутрашњи амбијент ове сале, са дугачким столовима за састанке и филмским пројектором, остао је практично неизмењен.

Још пред крај Другог светског рата, држава је имала потребу да пронађе адекватан простор за своју главну безбедносну службу, која је тада још била војно-цивилна. Раздвајање Озне извршено је 1946. године, када су формиране Управа државне безбедности (Удба) и војна Контраобавештајна служба (КОС). Решење за цивилну службу пронађено је у наменској изградњи посебног објекта, а као радна снага коришћени су немачки заробљеници.

Озна се ту задржала само неколико година, јер је служби био потребан много већи простор, пошто се стално ширила. Њено седиште убрзо се сели у нову зграду, велики објекат савезног СУП-а (оштећен у НАТО бомбардовању 1999. године). Потом је десетак година ту био Врховни суд, да би неко време зграда била празна, после чега ју је купио ЈРБ, који се уселио 1968. године.

Како сазнајемо од запослених који су годинама радили у згради, у подрумима су раније биле неке врсте ћелија, преграђене просторије у које су привремено привођени људи. Ту је била и котларница, из које су водили необични пролази. Током времена рађене су адаптације, па је тај подрумски део зграде у потпуности измењен. Озна је приликом исељења простор „очистила”, уклонивши највећи део онога што се раније тамо налазило. Иза себе нису оставили ни папирић.

Документарни филмови у којима се појављује Ранковић, приказују га углавном у „дрвеном амбијенту”, што управо и јесте његов кабинет на другом спрату ове зграде. Кабинет и данас има посебан улаз, али после одласка Ранковића није више у употреби. Из ових одаја се силази право на улаз у зграду, али не на главни, већ на бочни, колски прилаз. Све је направљено тако да евентуални снајпериста не би могао да га погоди. Јер, када ступи на излазна врата, зидови га покривају и право из зграде улазио је у кола, заправо, директно из кабинета, одакле води специјално степениште.

У кабинету Ранковића налази се тоалет и соба за одмор. А у њој и кауч, који се спушта и подиже директно из зида. Ту је понекад и спавао када би имао дуге састанке, или саслушања којима је лично присуствовао. Када се одмори, само увуче кревет назад у зид. Ако би желео дуже да борави у згради, није морао ни да излази из кабинета ако не жели, јер је у њему имао сав комфор и могао је да уђе и да изађе непримећено за остале запослене. Причало се да тајни пролаз води и из великог камина, а чињеница је да изнад њега заиста има неких тунела.

Од намештаја, иза Ранковића су остали мањи округли сто и фотеља у дуборезу са лавовима. То су уметнички предмети, углавном из 18. века, што указује да је био љубитељ класичног намештаја. Користио је и црвену лампицу испред улаза у кабинет, која је обавештавала да ли је могуће ући код њега или је заузет. И на трећем спрату дуго је опстајао намештај Озне. То је део у којем је, у јужном крилу, био кабинет Ранковићевог заменика Светислава Стефановића Ћеће.

Свуда око Ранковићевог кабинета има много „шупљег простора”, свакојаких тунела. Упркос покушајима, нико од запослених није открио где се улази, а где се излази из ових тунела у плафону и преградним зидовима. Неки су покушавали да се увуку унутра, али нису успели, па је нејасно да ли су грађени када и сама зграда, или су накнадно адаптирани за потребе службе. Могуће је да су то били отвори у којима су били смештени некакви уређаји, али, ако је и било нечега, све је уклоњено. Претпоставља се да су ти тунели имали важну улогу у Ранковићевом вишестепеном систему безбедности, као и да се овим тајним каналима могло прећи у суседну зграду у Кнеза Милоша 80, која је касније срушена.

И данас је велика тајна шта се све дешавало у згради. Тврди се да је Ранковић лично познавао све удбаше у целој Југославији. Према неким сведочењима, окупљао је оперативце у великој сали за колегијуме, али не по територијалном принципу, већ по темама. А сви заједно су се окупљали на Златибору, више од хиљаду оперативаца на једном месту. Тако масовна окупљања у овој згради нису била могућа.

У великој сали све је остало као и за време Ранковића, добро је одржавано и ништа није мењано осим завеса. У тој сали су приказивани филмови, важни за функционисање службе. По свему судећи, ту су демонстрирани начини извођења акција, приказивани информативни садржаји. Столице су биле покретне, да би присутни могли да се по потреби окрећу према столу где је седео Ранковић, или према филмском платну. Зграда је под заштитом државе и не може се отуђити, у шта се уверио и бизнисмен Зоран Дракулић, који је безуспешно покушавао да бившу Ранковићеву тврђаву преуреди у луксузни хотел.