Понижење као начин живота

Кончуљ – Кад је угледао аутомобил с новим регистарским таблицама МУП-а Србије и ознаком Врање,косовски полицајац с прелаза Кончуљ (Бела земља) код Бујановца одмах је напустио своју белу кућицу и почео да виче: „Како си ти ушао у земљу, ко те пустио? ’Ајде, одмах стани са стране!”

Ту са стране почиње понижење и примена оне неартикулисане етничке силе у којој једна власт или њен појединац показује своју моћ над другим и другачијим. Прво је без икакве приче буквално стргао парче лима са аутомобила јер су на њему таблице непријатељске територије на чијој линији раздвајања се он налази. Он, господин Хоти,између десетина хиљада Срба и Албанаца који живе с ове или оне стране линије што је он чува, између њихових потреба, кућа, школа, болница, живота – решен је да ми покаже колико сам крив што поседујем то ново парче метала где испред бројева и слова пише и СРБ.

Иако су ме и други полицајци застављали и виђали с тим таблицама,он је одлучио да исправи „грешке” својих колега и оптужи ме за „илегалан улазак у државу”. Узалудно сам понављао да чак ни знам шта пише у тој уредби из Приштине (забрањено је возити кола с новим таблицама на којима пише ПР, ПЗ, КМ, УР, ГЛ) и сваки пут кад бих то изговорио он би кренуо према мени уносећи се у лице, с нескривеном мржњом и речима: „Ти са овим можеш да возиш у твојој држави, али не у Косову”.

Тај тумач државности је решио да ми исту утера у свест, да признам грех против система, да га молим као кривац, да кроз понижење научим да поштујем његову државу, да унизи моју породицу и њену слободу. Његова основна чиновничка – етничка логика, ако нисте из истог племена, гласи: Ово је држава, је ли тако? Он је у протеклом периоду научен на двосмислене уредбе, законе, овлашћења која му омогућавају да малтретира, понижава, врши различите изнуде, показује силу и државност, тако је и ову дискриминаторску о таблицама једва дочекао. Пре недељу дана је на истом овом месту он или његов колега понижавао Н.Ђ.,претећи да ће је избацити из аутобуса заједно с дететом јер јој недостаје неки папир за „улазак у државу”.

Уместо да заједницедоведене на руб пропасти и темељно почишћене из свих градова буду заштићене, да се подржи сваки могући контакт и право, косовски систем настоји да сагради што већи зид око њих, да их изолује од Београда и да их уредбама и притиском заувек пребаци преко зида. Због тога насилни полицајац песница етничке дискриминације тражи баланс и закључује: „А шта ви нама радите с таблицама? У Србију, па тамо вози!”

Бацио је таблице у белу кућицу, његове колеге почињу да се окупљају око неподобних кола, у њима деца плачу, бојажљиви Србин полицајац понавља:„То је нама из Приштине стигло” и покушава да успостави неку рођачку, пријатељску, познаничку везу с мојом супругом – она је одавде из његовог краја…

Због недостатка слободе кретања Срби, десет година, настоје да се некако заштите, прикрију, сачувају, да избегну радознале погледе, каменице и заустављања, па набављају аутомобиле с регистарским ознакама Врања и Новог Пазара. Са овим таблицама можете ићи у Дечане јер мисле да сте Албанац или Бошњак, тако је колегу Дарка Димитријевића из Гораждевца, који има НП таблице, Албанац у Пећи питао: „Имате ли ви још Срба у Пазару? – Имамо”, одговара Дарко. „Е ми више немамо четника”, завршио јепедесетогодишњак.

Етничка мимикрија спасава од бруталне силе, али не и од понижења. Због те мимикрије се сада страхује да МУП Србије не забрани управљање возилима на основу овлашћења издатих у централном делу земље.

Етнички полицајац је завршио свој час понижења и државности, смиловао се и пустио нас уз услов да таблице ставимо кад се „удаљимо од границе”. Од „границе” што служи да производи мржњу, на којој је албанизован српски језик па на саобраћајном знаку пише „Obarana Svetlla”. Мултиетнички аутор је могао да каже „кратка” или можда „оборена светла” и да задовољи принцип двојезичности, али није.

Идемо ничијом земљом и ћутимо као кривци, уз дилему има ли смисла причати о себи када знате колико је ту људи дневно малтретирано.

О томе нема трага, као ни о нашем понижењу, нема ничег изван очаја, сапутничких суза и Димитријевог питања: „Тата,зашто они ово раде?” Одговора немам и страх ме јеод тога, јер кад га буде сам добио или схватиоможда буде прекасно за све нас, или за њега, свеједно је.