Правац – топ десет

Новак Ђоковић је постао наш најбоље рангирани тенисер на светској листи од њеног увођења 1973. После победе у Мецу с 22. места је избио на шеснаесто. Тако је надмашио Слободана Живојиновића који је 26. октобра 1987. био деветнаести.
Данас, када је тенис на високој грани у крошњи спортске индустрије, готово је бесмислено упоређивати га с добом дрвених рекета. Зато домет младог тенисера у односу на Живојиновићев треба истаћи само као светли податак у историји нашег спорта уопште. Ђоковић је на правом путу да је обогати, тим пре што је пупољак који тек треба да се расцвета.
У античко доба на академијама се учило врлини, вежбао се дух и неговала физичка снага. У време садашње ту се врши својеврсна процена да ли спортски таленат може да се развије у врхунског аса.  За некадашњег тениског репрезентативца Југославије Николу Пилића (67) није било сумње у Ђоковићев успех од првих тренинга с њим у његовој тениској академији у Минхену. Једини селектор који је освојио Дејвисов куп с две репрезентације, немачком и хрватском, данас с правом може да се подичи да тениско поколење није стасавало искључиво у академији Ника Болитјерија на Флориди.

– Ђоковић је код мене дошао с дванаест и по година. Повремено се враћао у Београд, али сам га све скупа тренирао око три и по године. Због његове озбиљности и преданости раду, ретких у том узрасту, био сам убеђен да ће да успе и да му треба посветити посебну пажњу. Његов метеорски успон ме не изненађује. Ако буде здрав, идуће године ће сигурно да буде међу десет најбољих на свету, – оценио је Пилић из Минхена у телефонском разговору за наш лист.     

Каже да се с Ђоковићем често чује, да не пропуштају да се нашале на рачун окршаја између наше и хрватске репрезентације једног дана и да и даље прати његов развој уочавајући му и врлине и мане.

–Ђоковићев бекхенд је светска класа. Форхенд му је све бољи, сервис је солидан, ништа више од тога. Играч је темпа, како се то каже, а висок ритам игре постиже због одличне физичке припремљености. Лежи му свака подлога. Оно по чему се издваја од многих играча јесте луцидност и лукавост којима ривале доводи у мат-позицију шаљући их и у леви и у десни угао. То се не учи. Једноставно, то је одраз талента и осећаја за игру.

Пилић је мишљења да Ђоковићева краси један од кључних елемената у индивидуалном спорту – јака ментална снага. За само три године у професионалном тенису наш играч је преточио изгубљено у победу у мечевима који не могу да се наброје на прсте обе руке.

Најсвежији упечатљиви примери његовог витешког држања су полуфинале и финале у Мецу, против Француза Грожана односно Аустријанца Мелцера. Обојици је припао први сет. Ђоковић је против искусног француског тенисера изједначио победом у тај-бреку, док је најбољи аустријски играч и у другом сету почео да граби ка трофеју.

Пилић хвали ту психолошку црту нашег тенисера, али је доводи у уску везу с његовом играчком маном.

– С обзиром на јаке и прорачунате ударце, којима ломи противнике, и на сервис, који је у последње време знатно побољшан, требало би више да користи волеј. То му је и најслабија страна, али не треба да се не либи да напада и да поентира на мрежи када већ доведе противника у готово безизлазну ситуацију. Тако ће да буде продуктивнији. Играће на "кратке" поене, а мечеви неће да му буду исцрпљујући, по три-три и по часа, – закључује Пилић чије мишљење не само да дели његов савременик Јелена Генчић, Ђоковићева тениска мајка, већ је то општи утисак о недостацима нашег најбољег тенисера.