Дневник једне труднице

Овај слатки ванземаљац на слици је моја беба. Тако бар доктор каже. Шта? Нисте препознали? Руку на срце, нисам ни ја. Средили се лепо ћалац и ја за прво сликање нашег чеда. Стручњаци кажу – ултразвук је чудо. Ту се види ама баш све – први бебини откуцаји срца, први покрети, прве немуште речи... Бизарно, зар не.

Пред први фото-сешн, у чекаоници дома здравља нестрпљење расте, чак и мала трема, срећа, а можда и страх. Чика доктор дуго гледа у екран као у какав акциони филм. Као да је у главној улози Брус Ли, а не један бебирон. Узбуђење је на нивоу. Свашта бих запитала као на конференцији за новинаре, али ми се не да. Како ли само изгледа тај мој мали подстанар? Да ли је живахан, ручка ли добро? Личи ли на маму или на тату? Да ли је бата или сека? И после свих тих питања која ми се преврћу по глави, драги доктор са осмехом на лицу пружа ми црно-бели, рекло би се, прави уметнички фотос. А ја у чуду. Гледам, окрећем, те с једне, те с друге стране, а срамота ме да питам, да не извалим какав блам. Са које се стране ово гледа? Где је ту глава, гуза, а где очи, прсти? Иако здраворазумски климам главом на докторова објашњења, све ми то личи на апстрактну слику. Кубизам или енформел, видео-рад или некакву мултимедијалну измишљотину. Чак ми пада на памет идеја да са такозваном фотографијом своје бебе конкуришем на Октобарском салону. Уз ову занимљиву композицију облика и боја, могла бих као свој уметнички кредо да провучем и причу о белој куги, упадљивом смањењу српске нације и осталим тра-ла-ла темама.

И док тако покушавам да се удубим у највећу тајну над тајнама, сличну Да Винчијевом коду, и да проникнем у суштину ствари, односно у загонетку какав то Осми путник животари у мом стомаку, поносни тата опијен еуфоријом своје будуће титуле, загледан у снимак као у икону убеђује ме да му је све јасно и да све види. "Ево, овде ти је глава, а ово су му ноге, а ово руке, како не видиш?" У себи помислих – само се ти заваравај, што се баби снило... и остале Вукове поштапалице. Разочарање на лицу се не може скрити. Очекивала сам, искрено, да видим правог лепотана, као са реклама за "памперс" пелене. То је требало да буде фотографија најидеалнијег детета на свету, са крупним очима и руменим образима – портрет будућег професора, сликара, генија, малог Ајнштајна, Тесле... А оно, добијам снимак из сајнсфикшн филма. И нисам баш пала с ногу од одушевљења. А баш сам се наоштрила да сутра на послу с врата свима затворим уста поносном изјавом – мушко! Па нека звучи онако српски, балкански! Нека ударају таламбаси на сва звона. Тако бих с грбаче скинула све знатижељнике који ме већ данима смарају са увек истим питањима, а себи одала још једно признање (поред оног лепе, успешне, талентоване, младе), признање – српске мајке! Мајке која рађа синове, уз искрену жељу да их више никада не шаље на фронтове, него само на колеџе и универзитете.

Уместо ликовања, не смем ни да признам да своје рођено дете нисам ни препознала, а камоли видела његов "понос" између ногу. После оваквог сазнања, ипак схватам да једноставно нисам рођена за нове технологије и да не могу да се носим са свим тим новим стварима будућности. Слађе ми је да сањам своју бебицу и замишљам је у својој машти кројећи је по давно ишчитаним бајкама и недовршеним романима. Ипак, сам ја у дубини душе један непоправљиви романтик. Сада ме дефинитивно више нико не може убедити да свог још нерођеног малишана "провучем" кроз 3Д или 4Д машину за "скенирање". И уопште ме не занима да ли беба има зелене очи на маму или бадемасте на тату. Још да тако заваљена у фотељу, гледам преко DVD малог елијана као омиљени филм. Не долази у обзир! А уз то још да добијем и CD за успомену, па да га обрадим у фото-шопу. Не, хвала – враћам се ипак својим књигама, и класицима. А компјутери нека живе свој живот. Уосталом, никада нисам ни волела научну фантастику, само сам се фолирала. Због мужа.