Персоналне или политичке промене

Озбиљни аналитичари не гаје велике наде да ће ове зиме доћи до радикалније реконструкције српске владе, али и међу њима, а посебно међу мање информисаним пуком, још увек тиња вера да ће бар најнепопуларнији министри бити замењени. Могуће је да политиком ненаткриљени део савести тих званичника прихвата како је немогућност да се одмакну с дна листе популарности довољан разлог за понуду оставке из моралних разлога, али несумњиво преовлађују „виши” партијски, а не народни интереси.

Није, наравно, ствар у промени једног министра или неколико њих. Накарадан је систем који је створен. За њих и њихове партијске колеге важи чувена, овога пута на масовнији ниво примењена максима: ,,И после Тита (неки) Тито” (тачније, титићи). Ма колико нам изгледало тешко да поверујемо, чврсто успостављена правила игре ће учинити да евентуални новоименовани клонови, по неспособности и неподопштинама, буду исти или још гори од својих претходника. Сваки од њих је само један од, како се то каже, „учесника заједничког подухвата”, али је на њиховој алавости и бахатости историјска одговорност што ће, можда за годину-две и можда уз уличне немире, као „спасилац нације” бити устоличен неки „револуционар” какав нас до сада ни у кошмарима није походио.

Невоља је што кривудава и повремено низбрдична стаза којом се гегамо последњих десетак година није случајна аномалија већ, по свему судећи, дијалектички условљена неминовност, мање-више карактеристична за све земље у ширем региону које је њихова заблудела (Пекић би рекао скакавцима изједена) прошлост сада натерала на мукотрпан процес транзиције. У свом новогодишњем броју угледни лондонски „Економист” се ограничава на земље источне Европе које су приступиле ЕУ и у њима види, као заједничку црту, елементе „путинизације”, оличене у стапању политичких и економских сила, подривању независних институција и ућуткивању критике, додајући уз то слабе медије и пуњење партијских фондова као „скандалозан извор корупције”. Мора се бити или забрињавајуће недосетљив да се у том опису не препозна и Србија.

Но, оставимо друге ЕУ која ће им помоћи јер јој припадају. Мука је с нама. Боље је за све, а нарочито за носиоце власти, ако се критична маса потребна за друштвени напредак почне сада да ствара еволуцијом, уз поштовање цивилизацијских норми, а не нечињењем и каснијом револуцијом, када несрећни и тренутно апатични народ дигне куку и мотику, па га поведу (и) психопате какве смо већ имали у ближој историји. Стога су персоналне промене само нужан и жељно очекиван наговештај промене политике, попут козметичке припреме за обимне хируршке захвате.

*Професор универзитета

Зоран Радовановић