Personalne ili političke promene

Ozbiljni analitičari ne gaje velike nade da će ove zime doći do radikalnije rekonstrukcije srpske vlade, ali i među njima, a posebno među manje informisanim pukom, još uvek tinja vera da će bar najnepopularniji ministri biti zamenjeni. Moguće je da politikom nenatkriljeni deo savesti tih zvaničnika prihvata kako je nemogućnost da se odmaknu s dna liste popularnosti dovoljan razlog za ponudu ostavke iz moralnih razloga, ali nesumnjivo preovlađuju „viši” partijski, a ne narodni interesi.

Nije, naravno, stvar u promeni jednog ministra ili nekoliko njih. Nakaradan je sistem koji je stvoren. Za njih i njihove partijske kolege važi čuvena, ovoga puta na masovniji nivo primenjena maksima: ,,I posle Tita (neki) Tito” (tačnije, titići). Ma koliko nam izgledalo teško da poverujemo, čvrsto uspostavljena pravila igre će učiniti da eventualni novoimenovani klonovi, po nesposobnosti i nepodopštinama, budu isti ili još gori od svojih prethodnika. Svaki od njih je samo jedan od, kako se to kaže, „učesnika zajedničkog poduhvata”, ali je na njihovoj alavosti i bahatosti istorijska odgovornost što će, možda za godinu-dve i možda uz ulične nemire, kao „spasilac nacije” biti ustoličen neki „revolucionar” kakav nas do sada ni u košmarima nije pohodio.

Nevolja je što krivudava i povremeno nizbrdična staza kojom se gegamo poslednjih desetak godina nije slučajna anomalija već, po svemu sudeći, dijalektički uslovljena neminovnost, manje-više karakteristična za sve zemlje u širem regionu koje je njihova zabludela (Pekić bi rekao skakavcima izjedena) prošlost sada naterala na mukotrpan proces tranzicije. U svom novogodišnjem broju ugledni londonski „Ekonomist” se ograničava na zemlje istočne Evrope koje su pristupile EU i u njima vidi, kao zajedničku crtu, elemente „putinizacije”, oličene u stapanju političkih i ekonomskih sila, podrivanju nezavisnih institucija i ućutkivanju kritike, dodajući uz to slabe medije i punjenje partijskih fondova kao „skandalozan izvor korupcije”. Mora se biti ili zabrinjavajuće nedosetljiv da se u tom opisu ne prepozna i Srbija.

No, ostavimo druge EU koja će im pomoći jer joj pripadaju. Muka je s nama. Bolje je za sve, a naročito za nosioce vlasti, ako se kritična masa potrebna za društveni napredak počne sada da stvara evolucijom, uz poštovanje civilizacijskih normi, a ne nečinjenjem i kasnijom revolucijom, kada nesrećni i trenutno apatični narod digne kuku i motiku, pa ga povedu (i) psihopate kakve smo već imali u bližoj istoriji. Stoga su personalne promene samo nužan i željno očekivan nagoveštaj promene politike, poput kozmetičke pripreme za obimne hirurške zahvate.

*Profesor univerziteta

Zoran Radovanović