Криза угрозила обнову Хиландара

„Хиландар се нашао пред опасношћу да обустави даљу обнову”, упозорили су чланови Светог архијерејског сабора Српске православне цркве са последњег заседања. Епархије у матици и расејању, црквене општине, манастири, верни народ и сви људи добре воље, позвани су од највишег црквеног тела да помогну обнову највеће српске светиње и не дозволе да радови стану. Србија је 2009. године преполовила суму новца коју издваја за обнову светогорске светиње, грчка влада 2010. године није дала никаква средства Хиландару, а донације су се смањиле. У 2011. годину Задужбина манастира Хиландара, институција која руководи обновом, ушла је са 500.000 динара на рачуну, каже Миливој Ранђић, директор Задужбине.

– Почели смо да начињемо резерве које смо имали у 2009. са циљем да изведемо неодложне радове и сачувамо темпо. За две године средства из тог фонда су потрошена, па је хиландарско братство из текућих средстава издвојило део новца како обнова не би стала. Пред крај прошле године у помоћ су нам притекли Град Београд, Нафтна индустрија Србије и Пошта Србије, а апел који је упутила СПЦ и кампања „Обновимо Хиландар“ која се на њега ослања почели су да дају прве резултате, па смо прегурали 2010. годину. Главни циљ обнове у 2010. је испуњен: средишње крило Великог конака предато је манастиру на употребу – каже Ранђић.

Готово половина површине коју је у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године захватио велики пожар чини управо овај објекат. Трећина Великог конака је обновљена, радови на његовом западном крилу биће главни циљ у овој години.

– Тренутно је 30 одсто изгорелог дела Хиландара предато у употребу, комплетно обновљено. Надамо се да ћемо већ у фебруару моћи да позовемо натраг раднике. Да бисмо постигли планове за ову годину треба нам негде око 40 до 50 људи на градилишту – прича Ранђић.

Осим радова на Великом конаку, прошле године, радници су први пут радили на препокривању куполе, и то оне на параклису Светих Архангела, задужбини цара Душана, преуредили објекат арсане, старог пристаништа. Оно се налази на два километара од манастира и у објекту је направљена винарија, будући да је пре три године подигнут виноград на 15 хектара, како би манастир могао да има сопствене приходе. Ове године планирају се и радови на улазном делу и старом конаку поред улаза, параклису Светог Саве и Светог Димитрија, као и завршетак обнове арсане.

– Не знамо колико ће средстава Министарство културе издвојити ове године, али се надамо да то неће бити мање од прошлогодишњег износа и да ће бити разумевања да то буде и више. Ми смо тражили средства за највећи део овогодишњих радова на Великом конаку, односно 113 милиона динара. Процена је да нам треба више од 129 милиона динара за Велики конак у овој години, али остатак новца финансираћемо из сопствених средстава, од донација, на пример. Иначе, грчки КЕДАК, центар за заштиту светогорског наслеђа, проценио је да ће обнова целог Великог конака коштати укупно 5.767.800 евра, а за обнову целог изгорелог дела, према нашим проценама, треба још девет милиона евра – наводи Ранђић.

Без обзира на тешку ситуацију у којој се манастир нашао, директор Задужбине верује да ће планирани радови у 2011. години, бар они највећи, бити завршени. Откривамо и специфичности „светогорског” градилишта где радници не једу месо, достава грађевинског материјала зависи од ћуди мора и ветрова, а сами радови неретко открију неку нову старину: фрагменти старог живописа похрањени под кровом параклиса Светих Архангела, остаци паганског насеља код арсане, кости монаха из првог периода манастира поред параклиса Светог Николе.   

– Услови су као у некој војној бази са становишта нас мирјана. Нема жена, са породицом можете да се чујете, али и то није јевтино, храна је прилагођена светогорским правилима. Она су мало блажа за раднике него за монахе, и радници имају посебну кухињу, али нема меса на тој трпези. Када је мрсно, на пример, једу се јаја, сир, риба, а кад је пост радници посте. Васкршњи пост је на Светој гори врло строг. Тада, на пример, одређен је један оброк за монахе, најчешће без уља, на води, а за раднике су и даље два оброка, на уљу. У Великом посту је риба врло оскудна, али радницима се даје чешће, једном или два пута недељно – прича Ранђић.

Ј. Чалија