Кревет за (не)пријатеља

Кревет, место где проводимо у просеку трећину живота, често је био предмет озбиљних и мање озбиљних истраживања, а до медија се најбрже пробијају она која се односе на сексуалне активности. Међутим, сама одлука да ли ћемо и са ким делити постељу представља нешто крајње лично и у великој мери утиче на наш живот и задовољство. Руски научници су давно закључили да спавање у групи, како су то чинили људи у прошлости, а нека афричка племена практикују и данас, благотворно утиче на психичку стабилност појединца, да чак лечи разне поремећаје, од депресије до лакших облика шизофреније.

Савремени начин живота дао је човеку комфор одвојених постеља, одузимајући му све предности спавања у групи, за које се такође веровало да штити од злих духова, због гласних звукова које појединци производе – од дечјег плача до хркања одраслих.

Чаролија ситних сати

Резултати два најновија истраживања, иако међусобно противречни, откривају мање познате аспекте дељења постеље и шта све оно може да представља за појединца. Студија америчког научника Пола Розенблата показала је да већина његових сународника (61 одсто) дели кревет са неким, иако боље спавају сами, а као главне разлоге наводе интимност и комфор. Мали број је навео секс као разлог, а већина је признала да је кревет место где разговарају, пошто оставе иза себе различите послове и интересовања који су их раздвајали током дана. Чаролија ситних ноћних сати омогућава им да се отворе и повежу, рекли су. Било је случајева када се испоставило да су проблеми са заједничким спавањем или прелазак у одвојене кревете претходили разводу. Потврђена је претпоставка да је заједничко спавање предуслов очувања здравог партнерског односа.

Професор Герхард Клеш, са бечког универзитета, дошао је до потпуно супротног закључка, а његове ставове су подржале колеге са неких британских универзитета. Анализирајући 20 парова без деце током 20 дана, аустријски професор је дошао до закључка да мушкарци који деле кревет с неким губе на квалитету сна, што има за последицу смањење њихових менталних способности наредног дана. То није важило за жене, које су генетски "програмиране" да боље подносе мањак сна који прати животне фазе (одгој деце, менопауза, понекад и месечни циклуси). Међутим, и даме су признале да боље спавају саме и да се тада боље сећају шта су сањале.

Ритуали прилагођавања

Оба научника слажу се у једном: навикавању на заједничку постељу предстоји дуг и проблематичан процес прилагођавања, од усаглашавања температуре, преко места где поставити кревет и како га наместити, до тога да ли ће се гледати телевизија. Спорови настају и у случајевима када један од партнера жели да спава наг или око тога да ли навијати сат и да ли пуштати у кревет децу и кућне љубимце.

Када тај период прође, настају вечерњи ритуали у којима сваки партнер има своју страну кревета, своје задатке и обрасце понашања, а најчешће и само њима знане знаке да ли желе нежност, "чашицу" разговора или просто желе да се окрену на другу страну и да их онај други остави на миру.

Хркање и несаница на најгори начин утичу на динамику спавања једног пара, а са годинама стижу и проблеми попут валунга у менопаузи, честог устајања због болесне простате и разне друге болести оба пола које онемогућавају интимно испреплитање тела, а понекад и дељење постеље уопште.

У целој причи није занемарљива чињеница до које је дошао доктор Розенблат – да заједничка постеља често чува и живот. Амерички научник је током истраживања упознао мушкарца који је преживео срчани удар само захваљујући жени која је спавала привијена уз њега. Сличне приче је чуо и од особа које су током ноћи добијале конвулзије или дијабетички шок.