У хладном базену се брзо плива

 Од Београда до Златибора смо путовали редовном линијом аутобуса. Међутим, редован је био само термин поласка, а вожња је била узбудљива, што, ваљда, спада у домаћи фолклор Ибарске магистрале. Кад двоспратна грдосија обилази у кривинама Овчарско-кабларске клисуре све се тресе, али није страшно. Весеље се приближава хорору, кад се то исто обавља али се истовремено прича на мобилном. „А ви се плашите!?, чуди се возач на стењање путница, не знате ви како ја „шнирам“ са мојим аутобусом, ово је колегин крш.“ Е, стварно, можемо да замислимо како тек та вожња изгледа.

Повратна карта кошта 1.380 динара, а такси од аутобуске станице на Златибору до хотела Чигота – 500 динара. Мада се и до те цене стигло погађањем – на ерски начин. Таксиста прво каже две цене, па га питамо: „Јел` 500 или 600?“, а он одмах узврати: „За четристо нећу да возим“.

За разлику од таксиста, у ресторанима се добија фискални рачун. Цене су умерене. Најјефтинија је клековача – чашица 0,05 је 70 динара. Ужичка комплет лепиња – 160. На овом гастрономском спецификуму Златибора задржимо се једном личном опаском: Ужичка комплет лепиња је „Хирошима“ за несвикао стомак. Треба то сварити и пропустити кроз крвне судове. За неупућене – лепиња је од белог брашна, с кајмаком и мочом, па запечена кајганом. Тешко би било објаснити неком светском нутриционисти хранљиве вредности моче.

Златиборски пијац обилује мирисима сушеног меса и вуне. Ова мешавина је типична за нашу најпосећенију планину. Висе печенице са стреха дрвених тезги, неке су скоро црне од дима. Продавци перорезима режу парчиће за пробу. Цене су од 1 200 динара навише. Не баш добро сушена сланина је 800 динара. Килограм дуван чварака 1.000. Вунене чарапе су 300 динара. Ракија клековача 400 динара. И ракија може да се проба. Пијаца је тесан лавиринт, гужва је али су продавци љубазни, мада нема ценкања. Уверени су да је њихова роба екстра-квалитета. Највиши знак квалитета неке робе је када продавац каже: „Одличне су чарапе, ја их носим.“

Вреди пробати и водњику. То је напитак од преврелог дивљег воћа. Рекламирају га као „енергетску бомбу“, „чистач организма“. Питамо за рецептуру продавца маскираног у гране јелки. Требало би тако камуфлиран да буде манекен природе, ваљда. Е, спреман је да одкрије рецепт водњике: „Видиш, вако, узмеш што нађеш, што ти је у башчи и поред пута, и то туриш вође у кацу, налијеш воду и затвориш. Ништа више, ето“.

Још једна ствар је на Златибору здрава, у ствари, можда и није здрава али је корисна за мршљављење. Физиотерапеути тврде да се тело у хладној води ослобађа више калорија него у топлој, тако да препоручују базене са хладнијом водом. 26 степени темепратура воде, пише кредом испред базена у ком смо се ми купали. Златиборских 26, негде би било и 24, па и мање, али рецепт је успешан. У хладној води, брзо се плива, самим тим ефекти су већи. Али, препоручујемо само онима који би за себе рекли: „Младом извиђачу никад није хладно!“