U hladnom bazenu se brzo pliva

 Od Beograda do Zlatibora smo putovali redovnom linijom autobusa. Međutim, redovan je bio samo termin polaska, a vožnja je bila uzbudljiva, što, valjda, spada u domaći folklor Ibarske magistrale. Kad dvospratna grdosija obilazi u krivinama Ovčarsko-kablarske klisure sve se trese, ali nije strašno. Veselje se približava hororu, kad se to isto obavlja ali se istovremeno priča na mobilnom. „A vi se plašite!?, čudi se vozač na stenjanje putnica, ne znate vi kako ja „šniram“ sa mojim autobusom, ovo je kolegin krš.“ E, stvarno, možemo da zamislimo kako tek ta vožnja izgleda.

Povratna karta košta 1.380 dinara, a taksi od autobuske stanice na Zlatiboru do hotela Čigota – 500 dinara. Mada se i do te cene stiglo pogađanjem – na erski način. Taksista prvo kaže dve cene, pa ga pitamo: „Jel` 500 ili 600?“, a on odmah uzvrati: „Za četristo neću da vozim“.

Za razliku od taksista, u restoranima se dobija fiskalni račun. Cene su umerene. Najjeftinija je klekovača – čašica 0,05 je 70 dinara. Užička komplet lepinja – 160. Na ovom gastronomskom specifikumu Zlatibora zadržimo se jednom ličnom opaskom: Užička komplet lepinja je „Hirošima“ za nesvikao stomak. Treba to svariti i propustiti kroz krvne sudove. Za neupućene – lepinja je od belog brašna, s kajmakom i močom, pa zapečena kajganom. Teško bi bilo objasniti nekom svetskom nutricionisti hranljive vrednosti moče.

Zlatiborski pijac obiluje mirisima sušenog mesa i vune. Ova mešavina je tipična za našu najposećeniju planinu. Vise pečenice sa streha drvenih tezgi, neke su skoro crne od dima. Prodavci perorezima režu parčiće za probu. Cene su od 1 200 dinara naviše. Ne baš dobro sušena slanina je 800 dinara. Kilogram duvan čvaraka 1.000. Vunene čarape su 300 dinara. Rakija klekovača 400 dinara. I rakija može da se proba. Pijaca je tesan lavirint, gužva je ali su prodavci ljubazni, mada nema cenkanja. Uvereni su da je njihova roba ekstra-kvaliteta. Najviši znak kvaliteta neke robe je kada prodavac kaže: „Odlične su čarape, ja ih nosim.“

Vredi probati i vodnjiku. To je napitak od prevrelog divljeg voća. Reklamiraju ga kao „energetsku bombu“, „čistač organizma“. Pitamo za recepturu prodavca maskiranog u grane jelki. Trebalo bi tako kamufliran da bude maneken prirode, valjda. E, spreman je da odkrije recept vodnjike: „Vidiš, vako, uzmeš što nađeš, što ti je u bašči i pored puta, i to turiš vođe u kacu, naliješ vodu i zatvoriš. Ništa više, eto“.

Još jedna stvar je na Zlatiboru zdrava, u stvari, možda i nije zdrava ali je korisna za mršljavljenje. Fizioterapeuti tvrde da se telo u hladnoj vodi oslobađa više kalorija nego u toploj, tako da preporučuju bazene sa hladnijom vodom. 26 stepeni temepratura vode, piše kredom ispred bazena u kom smo se mi kupali. Zlatiborskih 26, negde bi bilo i 24, pa i manje, ali recept je uspešan. U hladnoj vodi, brzo se pliva, samim tim efekti su veći. Ali, preporučujemo samo onima koji bi za sebe rekli: „Mladom izviđaču nikad nije hladno!“