Како убити новинара

Московски лист "Нова газета" расписао је у недељу потерницу за убицом своје новинарке Ане Политковске, страдале у суботу на самом прагу куће у којој је живела. Награда ономе ко пронађе починиоца овог злочина износи скоро милион америчких долара! Истовремено, уредници листа и Анине колеге одлучили су да све своје умеће ставе у службу расветљавања њеног убиства. Нико није довео у сумњу да ће полиција професионално обавити свој посао, али у питању је очигледно злочин са политичком позадином чије расветљавање тражи већи увид јавности, сматрају у редакцији.

Смрт Ане Политковске с разлогом је потресла целокупну руску и светску јавност. Њена професионална ангажованост на проблемима рата у Чеченији, а посебно бављење судбинама хиљада избеглица, била је тема о којој је могло нашироко да се расправља и на истоку и на западу наше планете. Јер чеченску трагедију су противници владавине Владимира Путина много чешће користили у пропагандне сврхе него што је несрећним Кавкасцима доносила какво-такво олакшање. Са друге стране, Москва је директно оптуживала Запад да се неумерено уплиће у њене унутрашње ствари. Текстови убијене новинарке били су и једнима и другима одлична окосница за овакве расправе.

Торба са експлозивом

Према подацима Комитета за заштиту новинара са седиштем у Њујорку, од пропасти Совјетског Савеза 1991. до данас у Русији су убијена чак 42 новинара. У том броју је и 12 представника седме силе који су страдали од када је на власти актуелни шеф државе. Обе наведене бројке саме по себи можда и не би посебно искакале из опште светске слике о опасностима којима се излажу новинари расути широм света да у већини случајева није реч о нарученим убиствима чији починиоци никада нису ухваћени.

Поменимо само нека од најгромкијих.

Седамнаестог октобра 1994. новинар "Московског комсомолца" Дмитриј Холодов страдао је од експлозије бомбе скривене у пословној ташни коју је непосредно пре тога подигао из гардеробе на једној железничкој станици. Наводно, у торби је требало да буду важни документи о илегалној продаји оружја. Уместо тога био је експлозив. Сумња је пала на тројицу официра руске армије, али њихова кривица никада није доказана.

Првог марта 1995. убијен је Владислав Листјев, новинар телевизијске станице ОРТ умешан у финансијске малверзације које су у то време биле најкраћи пут ка "високој политици". Исте године 15. октобра у Тољатију је страдао главни уредник листа "Тољати данас". Две године касније, слична судбина је снашла и његовог колегу и суграђанина Николаја Лапина, такође уредника, али у листу "Све о свему". Следе убиства новинара Ларисе Јудиноје из Јелисте, Игора Домникова из Москве, Валерија Иванова а потом и Алексеја Сидорова, опет из Тољатија. Истражни органи ниједан случај нису привели крају.

Деветог јула 2004. Русија је потресена још једним громким убиством. На мети револвераша нашао се Пол Хлебников, главни уредник руског издања часописа "Форбс". Он је, наводно, страдао зато што је непосредно пре тога објавио листу најбогатијих Руса. Како се тада шушкало, некима је засметало изношење у јавност њиховог, углавном криминалним методима стеченог, богатства. Али не толико због евентуалне акције пореских органа колико због могућности да постану мета своје сабраће из других кланова. Убиство никада није разјашњено.

Боље се нису показали ни у другим земљама некадашњег Совјетског Савеза. У Грузији је 2000. убијен италијански новинар Антонио Русо. У Азербејџану је страдао Елмар Хусеинов, оштар критичар владајуће елите ове земље. Нерешен случај Георгија Гонгадзеа, уредника Интернет издања "Украјинска правда", убијеног 16. септембра 2000, и дан-данас је тема око које се споре политички следбеници и противници бившег украјинског председника Леонида Кучме.

На нашим просторима још је свеж (и неразјашњен) случај убиства уредника "Дневног телеграфа" Славка Ћурувије. Њему је са неколико хитаца пресудио непознати убица у самом јеку бомбардовања СРЈ од стране НАТО 1999. И ово убиство окарактерисано је као политичко. Познато је, наиме, да се Ћурувија оштро супротстављао политици тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића. По некима, ликвидацију је (и медијски и стварно) наручила лично Милошевићева супруга Мирјана Марковић. Такође, страдање угледног новинара искористила је Милошевићева опозиција као аргумент у смени власти. Ипак, када је до промене коначно дошло, јавност није добила много аргумената који би потврдили да је истрага о овом случају и завршена а кривци изведени пред суд.

Погрешан траг

Али вратимо се случају несрећне Ане Политковске. Непосредно по убиству медији су у први мах истакли њене раније тврдње како јој главне претње стижу од Рамзана Кадирова, председника владе Чеченије. Већ сама чињеница да га је у више наврата назвала "државним бандитом" и "највећом погрешком Владимира Путина", наводила је на помисао где би, евентуално, требало тражити наручиоца ликвидације. Али многима је пало на памет и да би управо тако јасно указивање на кривицу Кадирова могло бити провокација и чиста подвала чеченском премијеру. Поготово што се убиство Политковске десило у дану када је руски председник Путин славио 54. рођендан.