Нова равнотежа између Америке и Кине

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Ни пријатељи ни непријатељи”, нова је формула равнотеже између Кине и Америке после државне посете Вашингтону председника Ху Ђинтаоа. Иако није постигнут значајан помак у решавању главних спорних питања, раскошан протокол приређен госту, који се веома разликује од оног од пре пет година, показао је да је Пекинг у међувремену постао равноправни партнер Вашингтона и да су њихове везе данас најважнији билатерални односи света.

Колико и политиком, амерички медији се баве и спектаклом, како свечаним дочеком на травњаку Беле куће, тако и завршним церемонијалом, гала вечером коју је председник Барак Обама приредио шефу кинеске државе – а што му је 1997. било ускраћено.

По броју званица – укупно 250 – вечерњи догађај у Белој кући био је нешто малобројнији од претходна два у Обаминој ери (400 за индијског премијера и 300 за председника Мексика), али то не значи да је био мање богат. Госту је приређен „амерички угођај”: јастог, бифтек, пита са јабукама, сладолед и вина из Калифорније на столу, уобичајена мешавина политичара, бизнисмена и холивудских „фаца” за столом, а џез сеанса после десерта.

Домаћица је носила вечерњу хаљину црвене боје, што је свакако пријало очима гостију. За главним столом, председник Ху Ђинтао, после размене здравица са домаћином, могао је да наздрави и бившим председницима Билу Клинтону и Џими Картеру, као и бившим државним секретарима и саветницима за националну безбедност, Хенрију Кисинџеру и Збигњеву Бжежинском.

Из Холивуда је запажено присуство Џекија Чена. Упитана од репортера зашто је и она на списку званица, Барбара Стрејсенд је одговорила да је некад „радила у кинеском ресторану”.

Упадљиво је било и да је пријему присуствовало само неколико републиканских конгресмена, међу којима није било новог председавајућег Представничког дома, који је позивницу вратио. Није било ни представника демократа, који су Ху Ђинтаоа описивали као „диктатора”.

На практичном плану као један од резултата посете јесте стављање људских права у Кини на билатерални дневни ред. Значајним се тумачи то што је председник Ху, први пут изван Кине, признао да проблем постоји. Одговарајући на једно питање на поподневној конференцији за штампу, он је рекао како „у погледу људских права у Кини још много тога треба да се уради”, али је напоменуо да о томе са САД може да се разговара само у границама „принципа међусобног немешања у унутрашње послове”.

Половину времена Обама и Ху су утрошили на разговор о трговинским питањима, а остатак на Иран, Северну Кореју и људска права. За Американце, главне теме су биле ревалвација кинеске монете, равноправан третман америчких инвеститора у Кини са домаћим и успостављање радних веза две војске.

За Кину, трн у оку су америчке испоруке оружја Тајвану, подршка далај-лами и генерално „стратешко неповерење” које према Пекингу емитује Вашингтон.

Ни у једној области није постигнут напредак. Обама је међутим покушао да отклони утисак да је Америка против стасавања нове силе. „Ми подржавамо успон Кине... али само желимо да то буде на начин који учвршћује међународне норме и увећава безбедност и мир, уместо да буде извор конфликта.”

У заједничком коминикеу који је издат, констатује се да је и Кина заинтересована да Северна Кореја прекине рад на јачању својих нуклеарних потенцијала, што се сматра извесним помаком.

Конкретан резултат је и кинеско обећање да ће са америчким компанијама склопити трговинске и инвестиционе споразуме вредне 45 милијарди долара, што би требало да запосли око 200.000 америчких радника.

Све у свему, минули самит је показао једну нову реалност, пре свега за америчку страну. Када је претходни пут председник Ху био у Вашингтону, Кина је била пета економија света. Управо објављени податак да је њен прошлогодишњи раст износио 10,3 одсто потврдио је процену да је претекла Јапан и постала друга по снази привреда на планети.

Није зато изненађење ни редак гест који је Обама према госту учинио одмах по његовом слетању на америчко тле, у уторак увече. Приредио му је интимну вечеру у трпезарији своје резиденције у Белој кући, на којој су са америчке стране били још само државна секретарка и саветник за националну безбедност.

Милан Мишић