Сарадници Сунца – спонтани побачај

На сунчаној страни прошлонедељног Политикиног додатка за културу, уметност и науку, изгрејао је нови текст Љубивоја Ршумовића, Сарадници Сунца – царским резом, као одговор на мој коментар из прошлог броја. Ако смо већ прећутно усвојили ту гинеколошко-акушерску терминологију у насловима наших саопштења за јавност, онда је горња дијагноза, нажалост, најближа реалном исходу.

Уводни текст, уз наглашену дозу патетике и ироније не нуди ништа осим признања како је намера да се од мене „измами” текст на задату тему постојала и очито смишљена тако да би после „старац Фочо” могао да ме оптужи за почетак буне против дахија.

Даље, кад се Ршумовић дотакне омиљене теме – Змајевих дечјих игара, ствари стоје другачије. Иако је мени, признајем, јасно откуд (дез)информација „да се Змајеве дечје игре придружују предлогу да се поменуто удружење оснује”, следи прилично смушено објашњење које се своди на то да оне свакако јесу умешане у све то, а ако ипак нису, тим горе, јер су, по природи ствари, „морале да се позабаве овим проблемом”. Па сад, јесмо ли или нисмо? А шта је задатак ЗДИ као институције, то пише у њиховом Статуту. Брига о статусу, материјалном положају писаца и слично, није у опису послова ЗДИ, јер то је одувек била и биће ствар цеховске организације и синдиката, кога, ваљда, писци ни немају. Аналогно овом, да ли се, на пример, Стеријино позорје бави проблемом статуса и материјалног положаја глумаца, редитеља, драмских писаца...? Не, а и зашто би!?

Унапређење рада ЗДИ јесте интерес свих, али посебан самит „писаца из лектире” не мислим да би донео богзна шта ново. Имена понуђених саговорника су за сваки респект, али не видим каквим би ме конструктивним предлогом могли изненадити Д. Максимовић и Д. Радовић, који су упокојени давно пре мог доласка у ЗДИ; М. Данојлић, који је био у бојкоту (али њему ћемо се вратити касније); Д. Лукић и М. Алечковић, који су били у управљачким структурама ЗДИ, и који су, пре свега М. Алечковић као председник УО, све моје планове и извештаје одобравали, без већих примедби и сугестија. Изузимајући Д. Ерића и три тачке, испаде да са тог списка само Љубивоје Ршумовић није задовољан концепцијом ЗДИ.

Јунско окупљање је, између осталог, и замишљено као берза идеја, размена искустава и информација, али у неформалним разговорима, а не са председавајућим и радним председништвом. Све оно што нам је предлагано, а да је при том било добро и реално изводљиво, ми смо усвајали у оној мери у којој су нам могућности дозвољавале. О томе могу посведочити они који су на Игре долазили. Могу такође посведочити и о доброј атмосфери која влада на самом фестивалу који је одувек био место окупљања и зближавања, а не раздора. Оптужити ме да продубљујем међугенерацијски јаз и свађам писце је бесмислено, и то само зато што сам рекао да су они „рођени између два светска рата” у једном периоду свог живота уживали одређене бенефиције. За то они нису били ни криви, а ни заслужни. Такво је било време. А да између „доброг ухљебљења, синекура и националних пензија” има још доста тога, има. Рецимо, преко Удружења сте некада могли да: регулишете радни стаж, решите стамбено питање, одете на студијска путовања. Оно вам је (барем тако је било у ДКВ) прописивало минималну цену ауторског табака и на разне друге начине штитило ваше интересе. У Београду није било значајнијег писца за децу који није био запослен на радију или телевизији, почев од Д. Радовића, А. Поповића, Д. Лукића, па преко Љ. Ршумовића, В. Стојиљковића, М. Стефановић, С. Грозданов Давидовић, С. Станишића, Д. Алексића, В. Андрића, до В. Видојевић Гајовић, В. Ћоровић Бутрић... Списак је подужи и могли би му додати још толико имена. Колико је писаца за децу данас запослено у РТС-у и другим медијским кућама са националном фреквенцијом? Колико знам, осим две последње поменуте, нико више. Е, о томе говорим. И шта је ту спорно и расколнички?

Што се, пак, тиче националних пензија, постоји решење и за то. Пошто се ионако ради о „инвалидској” врсти писаца, предлажем да се њима доделе превремене – инвалидске националне пензије.

Помињање награде „Михаило Ћуповић” није ни у каквој вези са Ршумовићем. Па није ваљда он једини атестирани Златиборац у Београду. Ради се о неком другом, што и није битно, али је битан однос књижевних удружења према литератури за децу. А ако чак ни он ништа не зна о поменутој награди, то само иде у прилог ономе што сам написао. Јер, када се о таквој ствари не консултује ни бард нашег песништва за децу, коју тежину има мишљење тамо неког „инвалидског писца”друге категорије?

Љубивоје Ршумовић, наравно, ни ову прилику није пропустио, а да се не врати четири деценије уназад и по ко зна који пут помене забрану књиге есеја Милована Данојлића „Онде поток, онде цвет”. При том и сам каже да су „борачки јуришници напали и приморалиЗДИ да униште своје издање”. Истини за вољу, треба рећи да је извршни издавач књиге био Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов”, а суиздавач ЗДИ. Ако знамо да се то дешавало 1973. године, питање је шта су и да ли су ЗДИ могле нешто да ураде? Своју храброст најпре радним местом, а онда и главом платио је Милан Пражић, тадашњи секретар ЗДИ. Зар је мало? Не могу ваљда ЗДИ бити једине криве због политичких обрачуна и игара око Игара које су се тада водиле у СК, да би се на крају на њима кола сломила. А нису ни сви људи подједнако храбри.

Петнаестогодишњи Ршумовићев бојкот ми је разумљив, али није ми јасно како сам му могао дати обећање да ћу се извинити деци (?) и Миловану Данојлићу, десет година пре него што сам дошао у ЗДИ. А да то, од неког дато обећање није испуњено, није тачно. Ја сам се извинио Миловану Данојлићу, а пружену руку помирења он је прихватио.

Миловану Данојлићу је 2006. додељена Повеља ЗДИ. У дворишту Змајеве куће, у Сремској Каменици, 6. јуна исте године, песник Мошо Одаловић је прочитао Данојлићев текст у коме се каже:

„Топло захваљујем на указаној почасти, жалећи што нисам у могућности да лично преузмем диплому. Мошо Одаловић је ближи Новом Саду, а и мени је близак и драг човек, па ће ме, верујем, успешно заменити. (...)Годишњи фестивал који се одвија под духовним покровитељством родоначелника српске дечје поезије већ деценијама даје охрабрујући подстицај развоју тог необичног књижевног рода. (...) Он је био, и остаје, мера животности и племенитог надахнућа свима који, певајући, подешавају висину гласа имајући на уму децу и осетљиве. Да нема Змајевих дечјих игара, требало би их, хитно, измислити. На младима је да их обогате и осавремене што они, Богу хвала, и чине.”

Осврнуо се у свом тексту и на немиле догађаје из 1973. године, да би на крају закључио:

„Било па прошло.

Данас стојимо пред сасвим другим, другачијим изазовима; данас се од писца тражи тежа, озбиљнија врста храбрости. (...)”

Испаде да је и Милован Данојлић опростио ЗДИ то што се неко у њихово име огрешио о њега, али да Љубивоје Ршумовић не може. У реду, то је његово право, али изгледа и обавеза да у свакој причи о ЗДИ главна тема излагања буде та мрачна епизода из више од пола века дуге историје ове институције. Није, међутим, лепо да се наш прљав веш шири пред странцима, као што је то чињено у оквиру некаквог разговора на шведском штанду током трајања 55. Београдског међународног сајма књига. Без обзира на мотиве, то није било ни коректно, ани неопходно, будући да Швеђане није много занимало шта ми имамо да кажемо, већ да нам демонстрирају како се то код њих ради.

Позив на сарадњу, који је уследио на крају, делује лицемерно, али је једина светла тачка овог текста. Иако, очито, ЗДИ нису добродошле међу Сараднике Сунца, оне ће се трудити да буду од користи, за почетак макар тако што их неће ометати у њиховој племенитој накани.

„О мени највише брину они који ме оставе на миру”, рекао би Мирослав Антић. Волео бих да та брига буде обострана и да више не замарамо читаоце Политике испразним причама из давнина, јер тиме нимало нећемо допринети ни личној, а ни афирмацији књижевности за децу.