Општине нису у сукобу интереса

Да ли су општине у сукобу интереса ако у име грађана прикупљају документацију за легализацију, исте те папире касније оцењују и на основу њих издају грађевинске дозволе за бесправне објекте? „Политикини” саговoрници одговарају –одречно.

Проблем углавном виде у капацитету администрације да брзо оконча легализацију, како је то предвиђено изменама Закона о планирању и изградњи.

Саша Пауновић, председник Сталне конференција градова и општина, од кога је и потекао предлог да општине у име грађана и за њихов рачун прикупе документацију, каже да ће општинске бирократе по службеној дужности наручивати копије планова у катастру, слати геометре на терен и наручивати техничке извештаје од пројектаната.

– То подразумева наручивање документације за најмање сто кућа, а не одлазак у катастар за сваку понаособ, као и расписивање јавних набавки за услуге геометара и пројектаната. Не мислим да би се тиме службеницима нарочито повећао обим посла. Али, гарантујем да би грађани добили јефтиније техничке извештаје и геодетске снимке. Плаћали би их на рате од четири године, тако да не можемо говорити о оптерећењу општинских буџета – објашњава Пауновић.

Решавање имовинских односа једина је ставка у овом поступку где локалне самоуправе неће посредовати. Бесправни градитељи ће, каже он, морати сами да се појаве у одељењима за имовинске односе јер би у супротном општина преузела улогу њиховог адвоката и закорачила у потенцијални сукоб интереса.

Он тврди да општине у Србији имају капацитете да дневно обраде бар десет захтева за легализацију.

С друге стране, Синиша Николић, бивши директор Дирекције за грађевинско земљиште, каже да администрација, бар када је о Београду реч, не може тај посао да изнесе.

– Идеја у суштини јесте добра. Али београдски Секретаријат за урбанизам, који, иначе, улаже огромне напоре и вредно ради, нема капацитет да прикупља документацију за све шупе, терасе, куће и остале објекте на 17 градских општина, потом их оцењује и најзад издаје дозволе. Тај додатни посао само може да успори овај процес – наводи Николић.

Огромно време ће се, каже, изгубити за расписивање јавних набавки, јер је потребно бар три месеца (укључујући и време за жалбе) да се одаберу геометри и пројектанти.

Да би легализација била заиста брза потребно је поједноставити процедуре и убрзати поступак тако што би се, сматра Николић, прилагали само извештаји судских вештака о техничкој исправности објекта и закључци о решеним власничким односима.

И адвокат Тања Давидовић, такође, мисли да је документација, која подразумева геодетске снимке, власничке листове не старије од шест месеци, препарцелацију и остало – преобимна.

– Поздрављам то што општине хоће да помогну грађанима, мада им је то основна дужност. Али оне немају довољно кадрова да изнесу легализацију на такав начин. Она, ће уз сву добру вољу, трајати наредних десет година – сматра Давидовићева.

За Богољуба Милосављевића, професора управног права на Правном факултету, такође није спорно што ће општине уместо грађана прикупљати документацију јер, каже он, локална власт треба да влада у складу са интересима грађана.

Са становишта равноправности грађана, наш саговорник указује да би законодавац требало да пропише минималне и максималне износе цене квадратног метра за легализацију.

– Природно је да свака општина односно град сам одлучи о цени легализације зависно од зона и других специфичних услова. Када би држава то радила, локалне заједнице би јој приговориле да то ради централизовано, не водећи рачуна о њиховим специфичностима. Али она мора да постави неке оквире – наводи Милосављевић.

На питање да ли општине требало да враћају новац грађанима који су према важећем закону легализовали куће за много више новца, он каже да се свако понаша у датом тренутку према законима који су на снази и не може се касније позивати на прописе који су у међувремену уследили.

Али по њему није нерационално да се унесе у закон да грађани плаћају мањи порез за износ који су преплатили при легализацији.

М. Авакумовић