Историја једног клуба из две земље

Јаша Томић – Од поплава 2005. године, село Јаша Томић није привукло већу пажњу шире јавности. Ових дана оно обележава сто година од оснивања првог фудбалског клуба. Тим поводом протеклог викенда, у месту поред Тамиша, окупило се много познатог света, највише бивших и садашњих спортиста. Јубилеј је заиста редак и њим се не могу похвалити ни много веће вароши.

Прво спортско друштво основано је у Модошу, како се раније звало место Јаша Томић, 1905. године под називом „Модошко вежбачко друштво”, чији су се чланови бавили телесним вежбањем. Каснијечланови овог друштва оснивају фудбалски клуб који постаје веома популаран код омладине, нарочито код занатлијске и трговачке. Новоосновани клуб је добио назив „Модошки атлетски клуб – МАК”.Прва званична утакмица је одиграна 1911. године, а противник је био клуб из Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина.

Како је, тако рано, већ међу првих пет-шест фудбалских клубова на простору данашње Србије, настао клуб у месту које данас не значи много? И повест клуба говори о бурним догађањима у овом крају, који је пола века таворио уз државну границу и био изузет од свих саобраћајних магистрала. Раније није било тако. Милан Ђуканов, познати банатски историчар, дугогодишњи директор зрењанинског архива, родом из Јаше Томића, објашњава да писани трагови о Модошу досежу до 1334. године, а да је овде већ у 16. веку био центар среза. У Сегединском санџаку највећи центри, поред Сегедина, били су Бечеј, Бечекерек (Зрењанин) и сам Модош који је тада имао шест хиљада становника.

(/Slika2)Место на средокраћи између Бечкерека и Темишвара посебан узлет доживљава баш почетком 20. века уочи оснивања клуба, прича Ђуканов. У то време, овде је постојао суд, радила су 22 адвоката, осам лекара и деловала је стационарна болница. Гостовања новосадског Српског народног позоришта била су веома честа. Годину дана по оснивању клуба овде је прорадила прва електрична централа и засијало је 300 сијалица јавне расвете. Интересантно је да је Модош у 19. веку био већинско српско место, а онда је богата породица Нинковић откупљивала земљу од Срба који су се једно време интензивно исељавали у Америку и продавали је Немцима који су овде досељавали из Бачке.

У време оснивања клуба у Модошу су, поред Мађара, негде у подједнаком броју живели Немци и Срби. Сачувана су сазнања да су у новоформираном клубу у коме су већину чинили Немци играли и син адвоката Павловића, чије име није забележено, и даровити фудбалер Стева Вукан. За време Првогсветског рата спортска активност готово замире. После његовог завршетка, када је Модош припао Румунији, МАК одржава редовно односе са спортским организацијама у Темишвару и околини, која се данас налази у Румунији: Чаково, Дета и други.

Све време делегације из овог места одлазе у Београд и траже да Модош, који је припао Румунији, и Жомбољ, из Југославије, замене места. До тога је и дошло 1924, а највеће заслуге за то мештани приписују радикалу Јаши Томићу и по њему место одмах добија име. Усаставу Југославије, 1924. године интересовање за фудбалски клуб опада, оживљаваоснивањемновог, под називом „Карађорђе” 1928. године, а већ након три године „Грађански”. Под овим именом делујесве до избијања Другог светског рата и у овом периоду био је веома снажан клуб и доказује се у дуелима у лиги у којој се још такмиче „Душан Силни”из Вршца, ЗАК и „Обилић”из Петровграда (Зрењанина), „Делија”из Мокрина, „Југославија”из Јабуке,ПСК из Панчева и други, који гостују у ЈашиТомићу. Највећи успех „Грађанског”било је освајање Банатског купана турниру у Петровграду.

Према сећању савременика,најбољи састав из тридесетих година био је:Котек,Драга Стојков, Вртипрашки, Вуков, Миливој Гађански, Виризов,Унтерајнер, Иван Гађански, Дебић, Јова Стојков и Поповић. Мада за време рата клубније био активан, историчар Ђуканов каже да су се утакмице ипак играле и то углавном између Срба и Мађара. Те утакмице су се прекидале када су на игралиште долазили немачки војници који су били улогорени у болници.

Они су овде почели да играју велики рукомет, а када се овај спорт после рата повукао у хале постао је веома популаран и у Јаши Томићу. У рукомету су Јашинци имали више успеха и дали више познатих рукометаша, па је тако репрезентативац Шведске који нам ових дана задаје главобољу на светском првенству пореклом из Јаше Томића.

Као и село које се након Резолуције ИБ и подизања „гвоздене завесе” између Истока и Запада нашло у запећку, тако је овде морао да тавори и фудбал. Клуб је постао „Раднички” и дуго се такмичио у бетон лиги, оној из које се не испада. Ипак, опстао је.

На великој свечаности могло је да се чује да је у њему најдужу каријеру остварио Славољуб Париводић Лала. Активно је играо до 44. године, а заједно с тренерским стажом у клубу је провео дуже од пола века. Најуспешнији јашински фудбалер у историји је Бошко Петров и он је у 88. години за јубилеј од једног столећа добио златну плакету и готово френетичан аплауз. Кроз клуб је, рачуна се, прошло око 500 играча.