Мобилизација на даљину

Савет Европе је у Лисабону марта 2000. године упутио апел да Стари континент повећа издвајања за истраживања и развој са 1,9 на три одсто до 2010. године. Две године после Лисабона, у Барселони је усвојен план акције који се односи на повећање нивоа инвестиција у истраживања и развој.

Тај процес је, међутим, доста спор, а нека подручја науке бележе, чак, стагнацију.  Продубљује се и раскорак у улагању у истраживања и развој између ЕУ и САД и повећавају се токови одлива мозгова из Eвропе у Америку.

Шта би код нас ваљало чинити? Најпре би требало израдити стратегију за јачање конкурентности националне привреде – у економији која се заснива на знању. Требало би повећати удео средстава за истраживања и развој из буџета и увести стимулативне мере за издвајања из привреде у исте сврхе, у оквиру развојне, економске и фискалне политике.

Србија се мора чвршће укључити у међународну научнотехнолошку мрежу, као и у ефикасан систем трансфера знања, користећи у већој мери српску интелектуалну и научну дијаспору и њене постојеће мреже. Исто тако, требало би подстицати формирање и јачање мрежа интелектуалне и научне дијаспоре.

Искуства неких земаља показују да су покушаји сарадње на заједничким пројектима исељених стручњака и оних из националне заједнице успели. Они садрже истраживачке пројекте, трансфер технологије и експертске консултације. Систем информисања омогућује налажење потенцијалног партнерства у коме сваки корисник може тражити такве активности у којима и сам учествује.

У последњој деценији XX века јасно су се искристалисале две опције користи од стручњака у дијаспори (the brain gain).

На једној страни, кроз повратак исељених стручњака у земљу порекла (опција повратак – return option); друго, кроз њихову мобилизацију "на даљину" ради укључивања у развој земље (опција дијаспоре – diaspora option).

Повратак исељених стручњака у земље у развоју скромног је обима. Утицај повратне миграције на развој ових земаља је, у највећој мери, био условљен комбинацијом двају фактора: карактеристикама миграната који су се вратили, у смислу њиховог практичног знања и моћи (могућност да нешто учине, искуства, позиције), и условима у самој земљи порекла.

Свака земља за коју је повратак исељених стручњака приоритет мора да изабере циљну групу, тј. жељене типове миграната чији повратак посебно подстиче. С друге стране, мора да предузима мере за веће поверење у друштвено и економско окружење. Земље које су успеле у активирању развојног потенцијала – подстицале су повратак миграната, улагање етнокапитала и успостављале су дијалог о овим темама. Што су могућности за дијалог отвореније, узајамна корист од целокупног миграционог процеса биће већа. То, поред осталог, доприноси и отклањању незадовољстава, сумњи и подозрења које се често јављају између миграната повратника и осталих.

Постоји још један сегмент који је потпуно занемарен. Реч је о завичајним српским удружењима и њиховој могућој улози у повећању директних страних инвестиција на тржишту Србије. Завичајна удружења (HTAs – Hometown Associаtions) организације су миграната које формирају фондове за бржи напредак свог завичаја и региона из којих су се мигранти одселили. Посебно у земљама Латинске Америке, она демонстрирају врло повољан однос између развоја и миграције. Ова удружења се залажу за друштвенe променe, нарочито у корист  угрожених категорија становништва. Она то обично чине финансирањем сектора од посебног значаја за завичај, као што су здравство и образовање. На то указују студије Светске банке, које говоре о четири премисе HTAs и развоја. Прво, то је јачање финансијских токова; друго, пораст девизних дознака исељеника; треће, могућност стабилизовања одрживог развоја. Разуме се, значај и улога HTAs заслужују посебан простор и опсежно разматрање.