Mobilizacija na daljinu

Savet Evrope je u Lisabonu marta 2000. godine uputio apel da Stari kontinent poveća izdvajanja za istraživanja i razvoj sa 1,9 na tri odsto do 2010. godine. Dve godine posle Lisabona, u Barseloni je usvojen plan akcije koji se odnosi na povećanje nivoa investicija u istraživanja i razvoj.

Taj proces je, međutim, dosta spor, a neka područja nauke beleže, čak, stagnaciju.  Produbljuje se i raskorak u ulaganju u istraživanja i razvoj između EU i SAD i povećavaju se tokovi odliva mozgova iz Evrope u Ameriku.

Šta bi kod nas valjalo činiti? Najpre bi trebalo izraditi strategiju za jačanje konkurentnosti nacionalne privrede – u ekonomiji koja se zasniva na znanju. Trebalo bi povećati udeo sredstava za istraživanja i razvoj iz budžeta i uvesti stimulativne mere za izdvajanja iz privrede u iste svrhe, u okviru razvojne, ekonomske i fiskalne politike.

Srbija se mora čvršće uključiti u međunarodnu naučnotehnološku mrežu, kao i u efikasan sistem transfera znanja, koristeći u većoj meri srpsku intelektualnu i naučnu dijasporu i njene postojeće mreže. Isto tako, trebalo bi podsticati formiranje i jačanje mreža intelektualne i naučne dijaspore.

Iskustva nekih zemalja pokazuju da su pokušaji saradnje na zajedničkim projektima iseljenih stručnjaka i onih iz nacionalne zajednice uspeli. Oni sadrže istraživačke projekte, transfer tehnologije i ekspertske konsultacije. Sistem informisanja omogućuje nalaženje potencijalnog partnerstva u kome svaki korisnik može tražiti takve aktivnosti u kojima i sam učestvuje.

U poslednjoj deceniji XX veka jasno su se iskristalisale dve opcije koristi od stručnjaka u dijaspori (the brain gain).

Na jednoj strani, kroz povratak iseljenih stručnjaka u zemlju porekla (opcija povratak – return option); drugo, kroz njihovu mobilizaciju "na daljinu" radi uključivanja u razvoj zemlje (opcija dijaspore – diaspora option).

Povratak iseljenih stručnjaka u zemlje u razvoju skromnog je obima. Uticaj povratne migracije na razvoj ovih zemalja je, u najvećoj meri, bio uslovljen kombinacijom dvaju faktora: karakteristikama migranata koji su se vratili, u smislu njihovog praktičnog znanja i moći (mogućnost da nešto učine, iskustva, pozicije), i uslovima u samoj zemlji porekla.

Svaka zemlja za koju je povratak iseljenih stručnjaka prioritet mora da izabere ciljnu grupu, tj. željene tipove migranata čiji povratak posebno podstiče. S druge strane, mora da preduzima mere za veće poverenje u društveno i ekonomsko okruženje. Zemlje koje su uspele u aktiviranju razvojnog potencijala – podsticale su povratak migranata, ulaganje etnokapitala i uspostavljale su dijalog o ovim temama. Što su mogućnosti za dijalog otvorenije, uzajamna korist od celokupnog migracionog procesa biće veća. To, pored ostalog, doprinosi i otklanjanju nezadovoljstava, sumnji i podozrenja koje se često javljaju između migranata povratnika i ostalih.

Postoji još jedan segment koji je potpuno zanemaren. Reč je o zavičajnim srpskim udruženjima i njihovoj mogućoj ulozi u povećanju direktnih stranih investicija na tržištu Srbije. Zavičajna udruženja (HTAs – Hometown Associations) organizacije su migranata koje formiraju fondove za brži napredak svog zavičaja i regiona iz kojih su se migranti odselili. Posebno u zemljama Latinske Amerike, ona demonstriraju vrlo povoljan odnos između razvoja i migracije. Ova udruženja se zalažu za društvene promene, naročito u korist  ugroženih kategorija stanovništva. Ona to obično čine finansiranjem sektora od posebnog značaja za zavičaj, kao što su zdravstvo i obrazovanje. Na to ukazuju studije Svetske banke, koje govore o četiri premise HTAs i razvoja. Prvo, to je jačanje finansijskih tokova; drugo, porast deviznih doznaka iseljenika; treće, mogućnost stabilizovanja održivog razvoja. Razume se, značaj i uloga HTAs zaslužuju poseban prostor i opsežno razmatranje.