У хрватским правосудним раљама

Добривоје Павковић (48) из Београда могао би да буде први осуђеник који ће по правоснажној пресуди хрватског суда затворску казну издржавати у неком од српских затвора. И док чека да Oдељење за ратне злочине Вишег суда у Београду  одлучи по предлогу хрватских правосудних органа за признање и извршење стране судске одлуке и извршење казне дуге деценију и по, на коју је осуђен пошто га је Жупанијски суд у Бјеловару огласио кривим за ратни злочин, Павковић с неверицом говори о суђењу, казни која му је изречена и одлуци да само неколико сати пре објављивања пресуде из Хрватске побегне у Мађарску и тако избегне одвођење у затвор.

После првостепене пресуде којом га је трочлано веће Жупанијског суда у Бјеловару 12. јула 2004. године ослободило кривице, некадашњи припадник Територијалне одбране није ни слутио да ће три године касније, 7. новембра 2007. године, на поновљеном суђењу, судска тројка променити одлуку и осудити га на високу затворску казну.

Сада Павковић и његов бранилац Драгољуб Ђорђевић покушавају да укажу на многе пропусте хрватског суда, али и немогућност окривљеног да се брани на најповољнији начин по себе, како му то закон дозвољава.

Оптужница Жупанијског државног тужилаштва теретила је Стојана Вујића, као првооптуженог, и Добривоја Павковића, као другооптуженог, да су 1. септембра 1991. године рано ујутру, са већим бројем наоружаних припадника „ТО Пакрац“, извршили минобацачки напад на село Дољане. Актом тужилаштва, Павковићу се на терет стављало да је кундаком аутоматске пушке ударио у леђа заробљеног припадника сеоске страже Владимира Зимића, а потом му пуцао у ноге и ранио га у лево стопало.  

„Догађај за који се теретим, према наводима тужилаштва, догодио се у ноћи између 31. августа и 1. септембра 1991. године у селу Дољане, које се, ако тако могу да кажем, налазило на српској територији. Тврдим, а то су на првом суђењу потврдили и сведоци, да у време и на месту које се наводи у оптужници нисам био у Дољанима, већ у свом селу Голубињак, који се налазило на територији коју су ’држале’ хрватске снаге. Није било могуће да са територије коју су контролисали Хрвати пређем у ’српски део’ и вратим се назад. И оштећени Владимир Зимић, кога сам, како тврди тужилаштво, ранио, на првом суђењу тврдио је да нисам био тамо када је рањен”, сећа се Павковић критичног исказа Зимића на суду.

После испитивања сведока и извођења других релевантних доказа, судско веће је окончало доказни поступак и Павковића ослободило оптужби. На изречену пресуду, државни тужилац је уложио жалбу, коју је Врховни суд Хрватске усвојио и предмет вратио на ново суђење.

Како ће Павковић накнадно сазнати, у међувремену је промењен председник судског већа, па је тако „на чело“ судијске тројке у поновљеном поступку постављена Антонија Багарић, која је одраније била позната по некритичком суђењу када су Срби у питању. Остало је, према речима адвоката Ђорђевића, упамћено и да је судија Багарић током образлагања пресуде за припаднике ТО користила израз „србочетници“.

С обзиром на то да је после првог суђења ослобођен, Павковић је, каже његов адвокат Ђорђевић, одлучио да оде у Хрватску на друго суђење, сматрајући да неће бити никаквих проблема да и овога пута докаже да је невин.

„Тужилаштво Павковићу, важно је напоменути, на терет није стављало кривично дело убиства. Оно што је Добривоја запрепастило јесте чињеница да је један од сведока, који га ни у изјави датој полицији, ни током првостепеног суђења, није ни поменуо, већ поменути сведок Зимић, после готово 20 година од догађаја, потврдио да га је видео на месту и у време који су наведени у оптужници. Мој брањеник је тада схватио да су ствари кренуле чудним током. Предлагао је да током доказног поступка у својству сведока буду саслушана лица која нису могла да дођу, из простог разлога што су и они били оптужени за ратни злочин пред правосуђем Хрватске. Са друге стране, суд му је ускратио могућност да се изјашњава о много ствари тврдећи да има браниоца по службеној дужности и да то право не треба да користи”, објашњава Ђорђевић.

Два сата после окончања поступка, веће је заказало изрицање пресуде. Наслућујући какав би епилог могао да буде, Павковић је одлучио да не сачека објаву казне, већ да седне у кола и из Бјеловара побегне у Мађарску и из ње уђе у Србију. Судско веће га је осудило на 15 година затвора, а убрзо је, по налогу бјеловарског Жупанијског суда, за њим расписана и потерница.

Мирослава Дерикоњић

---------------------------------------

„Слободан сте грађанин, ево вам докумената“

Добривоје Павковић је у Србију избегао средином децембра 1991. године. У Хрватску је, први пут после тога, отишао у јануару 2000. године. Одлучио је да тражи хрватска документа, па је, како су прописи налагали, тада био и на информативном разговору у даруварској полицији.

„Разговор је трајао око два часа после чега ми је тамошњи полицајац рекао: ’Слободан сте грађанин Републике Хрватске и можете да извадите документа’”, каже Павковић којем су убрзо потом издати хрватска лична карта и пасош.

Павковић је, како каже, четири-пет пута годишње одлазио у Хрватску код родитеља и нико му на граничном прелазу није правио проблеме све до 16. децембра 2003. године када је на граничном прелазу Батровци ухапшен због сумње да је починио ратни злочин. Из Батроваца је одведен у Винковце, па у бјеловарски затвор. Одлуком суда, почетак суђења сачекао је у кућном притвору.

-------------------------------------------

О захтеву Хрвата 14. фебруара

Почетак рочишта на којем је судско веће Одељења за ратне злочине, којем председава Винка Бераха-Никић, требало да одлучује по захтеву хрватског правосуђа за признање стране судске одлуке и извршење казне у случају „Павковић“, а које је јуче требало да почне – одложено је за 14. фебруар. Адвокат Ђорђевић је, наиме, тражио додатно време за припремање одбране с обзиром на то да су му списи предмета касно достављени. Адвокат је, такође, затражио и да се списи предмета са хрватског преведу на српски језик.