Реформатор отвореног духа

Трећи случај са мог путовања по Кини је не мање поучан. Замолио сам домаћине да ми покажу неке верске храмове. У Суџоу су нас одвели пред два храма, између којих је растојање било око три метра. Један је био таоистички, други будистички. За нас из Европе то је било изненађење. Да ли би неко могао замислити да црква и џамија буду изграђене једна до друге на растојању од три метра? Или између два хришћанска храма од којих би се у једном крстило с три, а у другом с четири прста, или пак синагога?

Но, ту није крај изненађењима. Док нам је пратилац објашњавао разлику између таоизма и будизма, у један од тих храмова ушла је средовечна жена, скромно, али уредно одевена, замишљена, водећи дете за руку. Будући радознао да видим како изгледа побожни обред, ушао сам у храм. Одгледао сам како је дама обавила обред, учећи дете како да то и оно ради. Потом су изишли из храма. Изишао сам и ја. Али на моје велико изненађење она жена с дететом улази у други храм. И ја неупадљиво за њом. Она је са истом преданошћу у отприлике истом трајању обавила обред и у другом храму. Дакле, једна иста особа једнако се молила богу у храмовима два различита учења!

За једног Европљанина, одраслог у монотеистичкој средини, незамисливо! А у Кини је то не само замисливо него и оствариво. То ми је помогло да схватим „доктрину Ђијанг Цемина” да владајућа странка Кине више не буде странка једне класе него „партија целог народа”. Због тога је могуће и оно што у Европи није замисливо: да у оквиру исте владајуће странке буду представници свих друштвених слојева, од сиромаха из хутунга до богаташа из палате. Само Кинезима полази за руком да једну организацију на власти претворе истовремено у оквир за социјални дијалог како друштво не би арчило средства и снаге на социјалне сукобе.

Признајем да сам тада помислио на Социјалдемократску партију Немачке. И она је почела, попут кинеске, као радничка, а постала је и радничка и средње класе и свих других који су имали исти циљ: „социјално тржишну привреду”.

То је данас владајућа снага Кине, организација на власти у којој постоји унутрашњи социјални плурализам. Уосталом, никад Кина формално и није била једнопартијска, мада је владајућа странка имала одлучујући утицај. Можда то, барем делом, објашњава зашто је „социјализам кинеских боја” до сада најуспешнији подухват у изградњи друштва с тржишном привредом у једнопартијском политичком систему. Два претходна подухвата – руска „нова економска политика” (1920–1927) и југословенско „самоуправно друштво” (1950–1991) неславно су прошли.

Преостаје питање на које не знам одговор: Како би код нас прошао реформатор „отвореног духа” попут Денг Сјаопинга?

*Економиста, научни саветник