Reformator otvorenog duha

Treći slučaj sa mog putovanja po Kini je ne manje poučan. Zamolio sam domaćine da mi pokažu neke verske hramove. U Sudžou su nas odveli pred dva hrama, između kojih je rastojanje bilo oko tri metra. Jedan je bio taoistički, drugi budistički. Za nas iz Evrope to je bilo iznenađenje. Da li bi neko mogao zamisliti da crkva i džamija budu izgrađene jedna do druge na rastojanju od tri metra? Ili između dva hrišćanska hrama od kojih bi se u jednom krstilo s tri, a u drugom s četiri prsta, ili pak sinagoga?

No, tu nije kraj iznenađenjima. Dok nam je pratilac objašnjavao razliku između taoizma i budizma, u jedan od tih hramova ušla je sredovečna žena, skromno, ali uredno odevena, zamišljena, vodeći dete za ruku. Budući radoznao da vidim kako izgleda pobožni obred, ušao sam u hram. Odgledao sam kako je dama obavila obred, učeći dete kako da to i ono radi. Potom su izišli iz hrama. Izišao sam i ja. Ali na moje veliko iznenađenje ona žena s detetom ulazi u drugi hram. I ja neupadljivo za njom. Ona je sa istom predanošću u otprilike istom trajanju obavila obred i u drugom hramu. Dakle, jedna ista osoba jednako se molila bogu u hramovima dva različita učenja!

Za jednog Evropljanina, odraslog u monoteističkoj sredini, nezamislivo! A u Kini je to ne samo zamislivo nego i ostvarivo. To mi je pomoglo da shvatim „doktrinu Đijang Cemina” da vladajuća stranka Kine više ne bude stranka jedne klase nego „partija celog naroda”. Zbog toga je moguće i ono što u Evropi nije zamislivo: da u okviru iste vladajuće stranke budu predstavnici svih društvenih slojeva, od siromaha iz hutunga do bogataša iz palate. Samo Kinezima polazi za rukom da jednu organizaciju na vlasti pretvore istovremeno u okvir za socijalni dijalog kako društvo ne bi arčilo sredstva i snage na socijalne sukobe.

Priznajem da sam tada pomislio na Socijaldemokratsku partiju Nemačke. I ona je počela, poput kineske, kao radnička, a postala je i radnička i srednje klase i svih drugih koji su imali isti cilj: „socijalno tržišnu privredu”.

To je danas vladajuća snaga Kine, organizacija na vlasti u kojoj postoji unutrašnji socijalni pluralizam. Uostalom, nikad Kina formalno i nije bila jednopartijska, mada je vladajuća stranka imala odlučujući uticaj. Možda to, barem delom, objašnjava zašto je „socijalizam kineskih boja” do sada najuspešniji poduhvat u izgradnji društva s tržišnom privredom u jednopartijskom političkom sistemu. Dva prethodna poduhvata – ruska „nova ekonomska politika” (1920–1927) i jugoslovensko „samoupravno društvo” (1950–1991) neslavno su prošli.

Preostaje pitanje na koje ne znam odgovor: Kako bi kod nas prošao reformator „otvorenog duha” poput Deng Sjaopinga?

*Ekonomista, naučni savetnik