Секи Саблић уручен Добричин прстен

БЕОГРАД - Глумици Јелисавети Секи Саблић у уторак увече је на свечаности у Атељеу 212 у Београду уручена награда за животно дело "Добричин прстен" коју додељује Удружење драмских уметника Србије.

"Сека Саблић је, као и сви прави уметници, непоновљива и неописива", рекао је на свечаности заменик председника жирија, театролог Јован Ћирилов, наглашавајући да се њено стваралаштво одликује "раскошном разноликошћу и доказаном необичношћу".

Према његовим речима, све што је Сека Саблић створила и ствара "сложено је и истовремено једноставно".

Сека Саблић захвалила је свима који је воле и времену које јој је донело могућност да ради у Атељеу 212 "с изузетним глумцима и дивним људима", да разбија стереотипе и да ствара нову азбуку позоришне уметности.

Председник жирија и прошлогодишњи лауреат Војислав Брајовић уручио је Саблићевој златну копију прстена глумца Добрице Милутиновића коју израђује Златара Мајданпек, као и уникатну диплому на пергаменту, рад сликара и сценографа Герослава Зарића.

Саставни део престижног глумачког признања чини и објављивање монографије о добитнику.
О животу и стваралаштву Саблићеве на свечаности су говориле њене колеге, глумци Бора Тодоровић, Петар Краљ, Драган Николић, Зијах Соколовић и Горица Поповић.

У програму су учествовали и редитељи Егон Савин, Јагош Марковић, Душан Ковачевић, као и њен син, редитељ Стефан Саблић са својим музичким квартетом.

Глумици је у телеграму који је прочитао редитељ Кокан Младеновић на награди честитао и председник Србије Борис Тадић.

Одлуку о овогодишњем добитнику награде "Добричин прстен" донео је жири у којем су, поред Брајовића и Ћирилова, били Светлана Бојковић, Наташа Нинковић, Егон Савин, Јелица Стевановић и Нада Шаргин.

У конкуренцији за овогодишње признање били су и Милена Дравић, Мргуд Радовановић и Ружица Сокић.

Јелисавета Сека Саблић рођена је у Београду 1942. године. Још у гимназијским данима била је један од оснивача аматерског позоришта Дадов.

Дипломирала је глуму 1965. године на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Дебитовала је у Позоришту "Бошко Буха" у представи "Пепељуга" Александра Поповића.

Од 1967. године чланица је Атељеа 212, где је остварила најзначајније позоришне улоге: у "Краљу Ибију" Алфреда Жарија и у "Развојном путу Боре Шнајдера" Александра Поповића.

На филму је дебитовала црнохуморним редитељским првенцем Гордана Михића и Љубише Козомаре "Вране" (1969).

Највише глумачке домете остварила је у филмовима Слободана Шијана "Како сам систематски уништен од идиота" (1983), "Давитељ против давитеља" (1984) и "Маратонци трче почасни круг" (1982), у којем је за лик Кристине награђена Златном ареном на филмском фестивалу у Пули.
Добитница је и бројних других престижних домаћих признања за глуму, међу којима су Стеријина награда и награда "Жанка Стокић".